Free Novel Read

Alef Science Fiction Magazine 007 Page 3


  Hensen prekide priču.

  »Sve što sam ti do sada rekao nije ništa novo već skup opštepoznatih činjenica.

  Ostatak priče je tajna Svetskog saveta i možda još stotinak ljudi u Scijenciji.

  Kao što znaš, Rolf Tordarsen bio je najveći genije mehanike svih vremena. Čak se ni Edison ne može uporediti sa njim. Osnovao je fondaciju za robotski inženjering i izgradio prvu praktičnu misleću mašinu.

  Iz njegovih laboratorija isticala je bujica briljantnih pronalazaka. Trajalo je to više od dvadeset godina a onda je on iznenada nestao. Pričalo se da je pokušao da se vine do zvezda. A evo šta se zapravo dogodilo:

  Tordarsen je verovao da njegovi roboti — mašine koje još uvek održavaju našu civilizaciju — jesu tek početak. Otišao je u Svetski savet sa određenim predlozima koji bi mogli da izmene lice ljudskog društva. Mi ne znamo kakve su to promene ali je Tordarsen verovao da će ljudska rasa biti dovedena u ćorsokak ukoliko ne budu usvojene — mnogi među nama misle da se tako i dogodilo.

  Savet ga je energično odbio. Znaš, u to vreme je robot bio samo biće integrisano u

  civilizaciju i stabilnost se lagano vraćala — stabilnost koja je bila održavana pet stotina godina.

  Tordarsen je bio gorko razočaran. Savet je morao da ubedi genija da se odrekne sveta. A on je bio jedini čovek koji je mogao sve njihove snove da pretoči u stvarnost.«

  »Da li je uspeo?«

  »To ne zna niko. Ali Komara je izgrađena — to je izvesno. Mi znamo gde se nalazi —

  14

  a zna i Svetski savet. Postoje stvari koje je nemoguće čuvati u tajnosti.«

  Istina je, pomisli Pejton. Čak su i u ovim vremenima ljudi nestajali bez traga; govorkalo se da su otišli u potragu za gradom snova. Fraza »otišao je u Komaru« zaista je spontano ušla u svakodnevni jezik a njeno značenje bilo je gotovo zaboravljeno.

  Henson se naslonio na sedište i nastavio krajnje ozbiljnim glasom.

  »To je taj neobični deo priče. Svetski savet je mogao da uništi Komaru, ali nije. Vera u postojanje Komare ima određeni stabilizujući uticaj na društvo u celini. Uprkos svim našim naporima, još uvek oko sebe imamo psihopate. Nije teško nagovestiti im postojanje Komare, pod hipnozom dakako i... Možda je nikada neće pronaći — ali ta će ih sugestija i vera održati neškodljivim po društvo.

  U ranom periodu, ubrzo nakon osnivanja grada, Savet je u Komaru počeo da šalje

  svoje agente. Niko od njih nije se vratio. Nema ničega mračnog i prljavog u tome; poslati agenti više su voleli da tamo ostanu. To je definitivno jasno pošto su slali poruke. Pretpostavljam da su Dekadenti shvatili da bi svetski savet razrušio mesto ako bi njegovi obaveštajci bili nasilno zadržani.

  Video sam neke od tih poruka. Izvanredne su. Postoji samo jedna reč koja ih može

  opisati: oduševljenje. Dik, u Komari postoji nešto što deluje da čovek zaboravi sav spoljni svet, svoje prijatelje, porodicu — sve. Pokušaj da zamisliš to.

  Kasnije, kada je postalo izvesno da je nemoguće da je iko od Dekadenata živ, Savet

  je obnovio pokušaje. Ti su pokušaji trajali do pre pedeset godina. Do tog vremena niko se nije vratio iz Komare.«

  Dok je Ričard Pejton govorio, čekajući da robot analizira njegove reči i svrsta ih u fonetske grupe, ubaci interpunkciju i automatski odredi minute za korekciju elektronskih arhiva.

  »Primerak za Predsednika i jedan za moj lični arhiv.

  Video sam sina ali mi je Ričard Pejton III umakao. Potpuno je odlučan i mi ćemo samo smetati svojim pokušajima da ga privolimo. Trebalo je da nam Tordarsen da tu lekciju.

  Moja je sugestija da zaslužujemo njegovu zahvalnost već samim tim što smo mu pružili potrebnu pomoć. Možemo da ga usmerimo ka bezbednim granicama

  istraživanja. Ako on uopšte otkrije da je Rolf Tordarsen bio njegov predak — stvar postaje opasna. Uprkos sličnostima u karakteru, teško je poverovati da će on pokušati da ponovi Tordarsenovo delo.

  Na kraju krajeva, možemo se osigurati da on nikada ne otkrije i poseti Komaru. Ako

  se to ipak desi, niko ne može predvideti posledice.«

  Henson prestade sa ispovešću ali njegov prijatelj ne reče ništa. Bio je suviše opčinjen da bi prekidao fantastičnu priču. Posle izvesnog vremena Henson nastavi.

  »To nas dovodi do današnjih dana i do tebe. Dik, Svetski savet je otkrio tvoje nasleđe pre nekih mesec dana. Žao nam je što smo im to rekli, ali sada je prekasno.

  Genetski, ti si reinkarnacija Tordarsena, u naučnom smislu reči, razume se. Jedna od najređih mogućnosti prirode ostvarila se, eto, u tvom slučaju. Inače se u ovoj ili onoj porodici događa svakih nekoliko stotina godina.

  Ti, Dik, možeš da nastaviš delo koje je Tordarsen morao da odbaci — bez obzira kakvo je to delo. Možda je zauvek izgubljeno ali, ako postoji ikakav njegov trag, tajna leži u Komari. Svetski savet to dobro zna. To je ujedno i razlog što pokušava da te 15

  odvrati od tvoje sudbine.

  Nemoj da budeš ogorčen. Umovi koji sede u Savetu jesu neki od najplemenitijih umova koje je ljudska rasa ikada proizvela. Oni ne žele da ti naškode i niko zaista ne namerava da te unesreći. Samo, oni se strahovito boje da će izgubiti postojeće ustrojstvo društva — za koje veruju da je najbolje.«

  Pejton lagano ustade. Za trenutak se činilo da je on bio samo neutralni, spoljni posmatrač koji posmatra ležeću figuru Ričarda Pejtona III — sad ne više ljudsku već simbol, jedan od ključeva budućnosti sveta. Načinio je silan mentalni napor da se ponovo identifikuje.

  Prijatelj ga je posmatrao bez reči.

  »Ima nešto što mi nisi rekao, Alane. Kako ti sve to znaš?«

  Hanson se osmehnu.

  »Očekivao sam pitanje. Ja sam samo prenosnik, izabran zato što te poznajem. Ne

  mogu da kažem ko su ostali, čak ni tebi. Ali veruj mi da je među njima priličan broj naučnika za koje sam siguran da ih ceniš.

  Između Saveta i naučnika koji mu služe uvek je dolazilo do prijateljskog rivalstva.

  Međutim, naša su se stanovišta bitno pomerila u toku nekoliko poslednjih godina.

  Mnogi od nas veruju da sadašnje doba, za koje savet smatra da će zauvek trajati, jeste samo vremenski prekid. Mi verujemo da će suviše dug period stabilnosti uzrokovati dekadenciju. Psiholozi Saveta su uvereni da to mogu da spreče.«

  Pejtonu zasjaše oči.

  »To sam i ja govorio. Mogu li da vam se priključim?«

  »Kasnije. Najpre treba obaviti posao. Vidiš, mi smo ti neka vrsta revo‐lucionara.

  Započećemo sa jednom ili dve društvene reakcije a kad završimo, opasnost od dekadencije biće odgođena za hiljadu godina. Ti si, Dik, jedan od naših katalizatora. Ne jedini, rekao bih.«

  On zastade za trenutak.

  »Čak i ako Komara ne uspe, mi u rukavu imamo još jedan adut. Nadamo se da ćemo za pedeset godina usavršiti meduzvezdana putovanja.«

  »Napokon!« uzviknu Pejton. »Šta ćete preduzeti onda?«

  »Predstavićemo projekat Savetu i saopštiti — evo, sad možete da idete do zvezde.

  Zar mi nismo dobri momci? A Savet će se samo bolesno osmehnuti i započeti sa čupanjem civilizacije. Kad jednom postignemo međuzvezdana putovanja, ponovo ćemo

  imati društvo koje se širi a stagnacije će nestati.«

  »Nadam se da ću doživeti da vidim to«, reče Pejton. »Ali šta želite da učinim u ovom trenutku?«

  »Samo ovo: želimo da odeš u Komaru i ustanoviš šta se tamo nalazi. Verujemo da

  ćeš uspeti tamo gde su drugi propali. Načinjeni su svi planovi.«

  »Gde je Komara?»

  Henson se osmehnu.

  »Prosto je, zaista. Postoji samo jedno mesto na kome bi se mogla nalaziti — jedino

  mesto iznad kojeg ne mogu da preleću letilice, gde niko ne živi, gde je moguće putovanje samo vlastitim nogama... U Velikom rezervatu.«

  Starac isključi pisaću mašinu. Iznad — ili ispod — svejedno — veliki mesečev srp širio je srebrni krug po zvezdanom nebu. U svom večnom kruženju, mesec je
lutao kroz noć i

  tamu — na Zemlji su se tek ponegde mogle videti grupe svetlosnih tačaka — svetlosti 16

  zemaljskih gradova.

  Prizor je ispunjavao čoveka tugom. Podsećao ga je da mu se život bliži kraju —

  istovremeno, nagoveštavao je i kraj kulture koju je pokušavao da zaštiti. Možda su, na kraju krajeva, mladi naučnici i bili u pravu Dugi počinak se dovršavao a svet je kretao ka novim ciljevima koje on nikada neće moći da vidi.

  Poglavlje 3

  D I V LJ I L A V

  Bila je već noć kada je Pejtonov brod stigao iznad zapadnog dela Indijskog okeana. Oko nije moglo da vidi ništa sem bele linije talasa koji su se valjali ka afričkoj obali ali je navigacijski ekran pokazivao svaki detalj.

  Noć nije bila zaštita i čuvar pa su to obavljale mašine — nijedno ljudsko oko nije moglo da ga vidi. O tome su se pobrinuli drugi. Činilo se da ima mnogo ljudi koji misle kao Henson.

  Plan je bio vešto zamišljen. Detalje su razradile osobe koje je to verovatno dobro

  zabavljalo. Odlučio je da prizemlji brod na ivici šume, što bliže pogonskoj barijeri.

  Čak ni njegovi nepoznati prijatelji nisu bili u stanju da isključe barijeru a da ne izazovu sumnju. Na sreću, mesto je od Komare bilo udaljeno dvadesetak milja, kako je pokazivao ekran. Putovanje će morati da nastavi pešice.

  Dok se mali brod spuštao u šumu, grane su se lomile uz užasan prasak. Kobilica je

  bila nalegla na krošnju i zamalo ostala u tom položaju. Isključio je svetla u kabini i provirio kroz prozor.

  Ništa se nije videlo. Prisećajući se uputstava, nije otvorio vrata. Smestio se što je mogao udobnije i ostao u brodu da sačeka zoru.

  Probudio se sa prvim sunčevim zracima koji su ga gotovo zaslepljivali. Spuštajući se iz aparata, koji mu je bio obezbeđen preko nepoznatih prijatelja, stupio je na šumsko tle — mesto za ateriranje beše pažljivo izabrano te nije bilo teško preći čistinu koja se pružala samo nekoliko jardi dalje. U daljini su se videli travom obrasli brežuljci, načičkani skupinama vitkih stabala. Dan je bio blag, prijatan, premda je bilo leto a ekvator u blizini. Osam stotina godina kontrole klime i velika veštačka jezera koja su natopila pustinju učinili su svoje.

  Po prvi put u životu Pejton je osećao prirodu onakvom kakva je verovatno bila i u

  danima pre rađanja čoveka. Divljina pejsaža mu nimalo nije smetala — nikada ranije nije upoznao tišinu i to je bilo jedino što ga je nerviralo. Uvek je bio okružen zvucima mašina ili brzih letilica iz vrtoglavih visina stratosfere. Ovde nije bilo nijednog zvuka —

  pošto mašine nisu mogle da pređu pogonsku barijeru koja je okruživala Rezervat.

  Čuo se samo lagani vetar u travi i sasvim tihi zuj insekata. Ustanovio je da je tišina prilično onespokojavajuća te je učinio ono što bi učinio i svaki drugi čovek njegovog doba — pritisnuo je dugme ličnog radija i izabrao muziku.

  Prevaljivao je milju za miljom, ne zaustavljajući se ni za trenutak na ustalasanoj zemlji Velikog rezervata, najveće oblasti prirodne teritorije na globusu. Hodanje je bilo lako pošto su neutralizatori, ugrađeni u njegovu opremu, gotovo u potpunosti anulirali telesnu težinu. Vukao je sa sobom maglu nenametljive muzike koja je bila u osnovi ljudskih života još od otkrića radija.

  Iako je trebalo samo da pritisne taster da stupi u kontakt sa svakom osobom na 17

  planeti, više je voleo da se oseća usamljenim u srcu prirode — za trenutak je osetio sve emocije koje su morale preplaviti Stenlija ili Livingstona kada su po prvi put stupili na isto tle, pre više od hiljadu godina.

  Na sreću, Pejton je bio dobar pešak i do podne beše prevalio polovinu razdaljine do cilja. Seo je da predahne i pojede ručak. Pod egzotičnim drvećem, ispod čijih je krošnji leškario, uočio je čitavu hrpu praznih konzervi. Taman je otvorio jednu od svojih, kada na čistini primeti objekt koji se kretao u pravcu iz kog je on upravo došao. Objekt je bio suviše udaljen da bi mogao da ga identifikuje. Nije se ni potrudio da jasnije osmotri stvorenje sve dok mu se nije dovoljno približilo.

  Do tog trenutka nije primetio nijednu životinju — a one njega jesu — i sada je sa

  silnim zanimanjem posmatrao pridošlicu.

  Do tog dana Pejton nikada nije video lava ali to nije bila prepreka da prepozna veličanstvenu zver koja se sasvim približila mestu na kome se odmarao. Ustao je.

  Znao je da u svetu više nema opasnih životinja. Rezervat je bio nešto između beskrajne biološke laboratorije i nacionalnog parka koji su svake godine posećivale hiljade turista.

  Životinja je bila previše uplašena da bi se ponašala prijateljski. Lagano se šunjala prema praznim konzervama koje je Pejton složio na gomilu. Odjednom se okrenula prema njemu sa izrazom koji ga je naterao da prasne u smeh.

  Otvorio je jednu konzervu i pažljivo izručio sadržaj na ravni kamen. Lav je sa zadovoljstvom prihvatio poklon; dok je jeo, Pejton je prelistavao indeks zvaničnog vodiča, koji su mu obezbedili njegovi anonimni pomagači.

  O lavovima je bilo čak nekoliko stranica, s fotografijama za potrebe vanzemaljskih

  posetilaca. Informacije behu ubedljive. Hiljadu godina naučnog vaspitanja umnogome su poboljšale osobine cara životinja. U poslednjih sto godina lavovi su pojeli svega dvanaest osoba: u deset slučajeva životinje su nakon istrage bile oslobođene a preostala dva »nisu dokazana«.

  Međutim, knjiga nije ništa govorila o neželjenom prisustvu lava i načinu

  udaljavanja. Niti je objašnjavala kada je u pitanju prijateljski lav a kada ne.

  Pejton nikada nije bio snalažljiv u opažanju. Prošlo je prilično vremena pre nego što je primetio tanku metalnu traku oko prednje lavlje šape. Traka je sadržavala serijski broj, slovne oznake i zvanični žig Rezervata.

  Životinja nije bila divlja; možda je čak čitavu mladost provela među ljudima a najverovatnije da je u pitanju bio jedan od čuvenih super‐lavova koje su stvorili biolozi i pustili ih u divljinu da poboljšaju rasu.

  Neki od njih bili su inteligentni kao psi — sudeći po izveštajima koje je Pejton sada pregledao.

  Brzo je otkrio da je lav u stanju da razume priličan broj jednostavnih reci, posebno onih koje su se odnosile na hranu. Čak je za ovu eru to bila veličanstvena zver, čitavu stopu viša od svog mršavog pretka od pre deset vekova.

  Kada je Pejton ponovo krenuo na put, lav je takođe pošao, sa strane. Našao se u nedoumici: da li je njegovo prijateljstvo bilo vredno pola kilograma sintetičke govedine ali, bilo je prijatno imati nekoga s kim se može razgovarati, nekoga ko uopšte nije pokušavao da protivreči. Posle dubljeg, koncentrisanog razmišljanja, odlučio je da bi novom prijatelju najbolje pristajalo ime »Leo«.

  Nije prepešačio ni pet stotina jardi u lavljem društvu kada najednom u vazduhu sevnu zaslepljujuća munja. Premda je odmah shvatio šta je u pitanju, Pejton je bio 18

  iznenađen. Stao je i zatvorio oči.

  Leo je odmaglio istog časa. Pa, mislio je Pejton, on baš i ne bi bio od velike koristi u slučaju nužde. Kasnije će biti primoran da opovrgne ovaj svoj preuranjeni zaključak.

  Kada je ponovo otvorio oči — a Lea nije bilo na vidiku — pogled mu je pao na višebojno upozorenje sačinjeno od plamtećih slova. Lebdela su u vazduhu i saopštavala.

  UPOZORENJE!

  PRIBLIŽAVATE SE

  ZABRANJENOJ TERITORIJI!

  VRATITE SE!

  Po naređenju

  Svetskog saveta

  Nekoliko trenutaka ispitivački je posmatrao upozorenje. Potom je pogledom

  potražio projektor. Da, nalazio se u metalnoj kutiji, ne naročito dobro skrivenoj pokraj puta. Univerzalnim ključevima, koje je nakon prvog diplomiranja dobio na poklon od Elektronske komisije, hitro je otvorio kutiju.

  Posle nekoliko minuta proučavanja uzdahnu s olakšanjem. Projektor je bio naprava

  sa jednostavnim sistemom operacija. Pokretalo ga je sve što bi se približilo putem kroz šumu. Bio je tu i fotografski aparat, ali je sada bio isključen. Pejtona nije iznenadilo to što se uređaj za snimanje nije uključivao za svaku životi
nju koja bi se našla u blizini. A to je bila sreća: značilo je da niko neće moći da sazna da je tuda prošao Ričard Pejton III.

  Dozvao je Lea a ovaj se lagano došunjao. Izgledaloje kao da se stidi svog postupka.

  Upozorenje je nestalo i Pejton je otvorio releje da spreči ponovno uključivanje projektora prilikom Leovog prolaska. Onda je ponovo zaključao kutiju i produžio, pitajući se kakvo je iznenađenje na redu.

  Stotinak jardi dalje odnekud se javio bestelesni glas, sa upozorenjem iste vrste. Bilo je zabavno gledati Lea dok se trudi da otkrije izvor zvuka. Pejton je ponovo potražio projektor i ispitao ga. Pomislio je da će biti mnogo sigurnije da siđu s puta. Možda su se u produžetku nalazili uređaji za snimanje.

  Jedva je ubedio Lea da ostane na metalnoj površini. On je hodao pored, po jalovoj

  zemlji koja se graničila sa stazom. U sledećih četvrt milje lav je naleteo na još dve elektronske zamke. Činilo se da je poslednja odustala od ubeđivanja. Glasila je prosto: ČUVAJ SE DIVLJIH LAVOVA

  Pejton je pogledao Lea i počeo da se smeje. Leo, međutim, nije shvatao šalu ali mu

  se priključio učtivo predući. Automatsko upozorenja ostalo je za njima, očajnički trepereći u vazduhu.

  Upitao se zašto su upozorenja uopšte i postavljena. Ko zna, možda su nameravali

  da odvrate slučajne posetioce. Teško je pretpostaviti da bi delovali na one koji su se odlučno uputili ka svom cilju.

  Put je naglo zavijao udesno i otkrivao Komaru.

  Bilo je čudno što ga je šokiralo ono čemu se i nadao. Bila je to beskrajna ravnica, usred džungle, napola ispunjena crnom metalnom strukturom.

  19

  Grad je bio u obliku terasaste kupe, visoke možda osam stotina jardi i osnove široke oko hiljadu. Koliko se prostirao ispred površine zemlje, Pejton nije mogao ni da pretpostavi. Zastao je, zapanjen veličinom i neobičnošću građevine.