Alef Science Fiction Magazine 010 Page 3

  užasne moći, jer on beše istog reda Maja kao i Meliana i u svim delima Morgotovim na Ardi imadaše udela; a postao je gospodar seni i prikaza, pogane mudrosti, surove snage, unakažavajući sve što bi dodirnuo, iskrivljujući sve čime bi vladao, gospodar vukodlaka; oblast vlasti njegove beše mučenje. Zauze on napadom Minas Tirit, jer mračni oblak straha poleže na one što ga braniše; i Orodret beše proteran i pobeže u Nargotrond. Tad je Sauron pretvori u kulu‐osmatračnicu Morgotovu, tvrdavu zla i pretnje; a čisto ostrvo Tol Sirion postade ukleto, i bi nazvano Tol‐in‐Gaurhot, Ostrvo vukodlaka. Nijedno živo biće nije moglo proći kroz tu dolinu a da ga Sauron ne spazi sa svog sedišta na kiili. I Morgot držaše zapadni prolaz a teror se sve više širio poljima i šumama Belerianda.

  I tako Felagund i Beren zadoše između Ered Vetrina i visova Taurnu‐Fuina, Šumom

  pod senkom Noći, što se nekada zvaše Dortonion. Ali Sauron u svojoj kuli beše ih osetio, i sumnja ga obuze; jer oni iđahu žurno i ne stadoše da izveste o svojim delima, kao što beše zapoveđeno svim slugama Morgotovim što tim putem prolažahu. Zato on posla da

  ih zaskoče, i pred njega izvedu.

  Tako dođe do glasovite borbe između Saurona i Finroda Felagunda. Jer, Felagund

  se sa Sauronom takmičio u pesmama moći, a moć Kraljeva beše veoma velika, ali tu Sauron majstor beše, i nadvlada ga, kao što se u spevu Leitian govori:

  On zapeva pesmu vradžbine,

  Probijanje, otkrivanje, vere izneverene,

  Razotkrivanja, svlačenja, verolomstva.

  Tad, nenadno Felagund, posrćuć' tamo osta,

  Odgovori, zapeva pesmu što je brana,

  Pesmu što je opiranje i borba strašna,

  Tajni čuvanje, poput kule snažna,

  Vere neizneverene, slobode, spasa,

  Rastapanja i obličja uvek nova,

  13

  Zamki izbegavanja, mišolovki preskakanja,

  Tamnica otvaranja, lanaca raskidanja.

  Tamo‐amo, i napred i nazad,

  pesme su jedna drugu bacale.

  Ljuljajući se i tonuć', dok je sve jače, jače,

  Zapevanje bujalo, narastajuće,

  Felagund se borio i svu Eldara magiju,

  I moć silnu njihovu, u reč uneo svoju.

  U sumraku, tiho, čuše pev ptica onda,

  Izdaleka, iz dalekog Nargotronda,

  Meke uzdahe Mora daleka,

  Iza sveta zapadnoga, sa peska,

  Peska biserna, obala Valinora.

  Tad sumrak naraste, tama posta bura

  U Valinoru, a krvca crvena napuni mora,

  kad Noldori pobiše Jahače pene,

  I ukradoše im bele brodove, bele sene,

  Opusteše dokove lampam' osvetljene.

  Vetar tugom reže.

  Vuk zavija. Gavrani beže.

  Led u ždrelu Mora mrmlja u mržnji,

  Jadni u Angbandu suze rone sužnji

  Grom se valja, plamen se diže...

  I Finrod od prestolja pade — još niže.

  Tad Sauron s njih zbaci svako prerušavanje i oni pred njim stajahu nagi i uplašeni.

  Ali, mada im vrsta i pripadništvo behu razotkriveni, Sau‐ron im ne mogaše iznaći imena ili namere.

  Zato ih baci u rupu duboku, mračnu i nemu, i zapreti da će in surovo umoriti ako

  mu jedan istinu ne izda. S vremena na vreme bi ugledali gde se par očiju rasplamsava u tmini, a vukodlak bi proždrao nekog od saputnika, ali nijedan ne odade svog gospodara.

  U doba kad Sauron baci u rupu Berena groza svom težinom poleže po srcu Lútieninom; i, idući do Meliane po savet, saznade da Beren leži u tamnicama Tol‐in-Gaurhota, bez nade za oslobođenjem. Tad Lútiena, uviđajući da mu niotkuda na zemlji

  pomoć neće doći, odluči da iz Doriata pobegne i sama mu dođe; al' pomoć potraži od

  Daerona, a ovaj njenu nameru izdade Kralju. Tada Tingola ispuniše strah i čudenje veliko; i zato što nije želeo da je liši svetlosti nebesa, da ne bi propala i izbledela, a ipak želeći da je zadrži, učini da se kuća izgradi iz koje ne bi mogla pobeći. Nedaleko od dveri Menegrota stajaše najveće drvo u Šumi Neldoretskoj, a to beše bukova šuma i severna

  polovina kraljevstva. Ime ove moćne bukve beše Hirilorn, a tri stabla je imala, podjednakog obima, glatke kore, i krajnje visoka; nijedna grana nije iz njih iznicala sve do velike visine iznad zemlje. Visoko gore, među deblima Hirilorna, drvena kuća bi izgrađena, i tu primoraše Lútienu da živi; a lestvice behu uklonjene i pod stražom, 14

  izuzev kada joj sluge Tingolove donosiše stvari joj potrebne.

  Govori se u spevu Leitian kako je pobegla iz kuće u Hirilornu; jer ona upotrebi svoju veštinu bacanja čini, i učini da joj kosa poraste jako duga, i od nje istka halju koja obmota njenu lepotu poput senke, a beše okružena činima sna. Od niti što preostadoše isplete konopac, i spusti ga dole sa svog prozora; i dok mu se kraj njihao iznad glava stražara što sedeše pod drvetom, oni padoše u dubok san. Tad se Lútiena spusti iz svog zatvora, i obavijena svojim senovitim ogrtačem, pobeže pred svim očima i nestade iz Doriata.

  Desi se da baš tada Kelegorm i Kurufin izađoše u lov Čuvanom ravnicom; a to su činili jer je Sauron, ispunjen sumnjom, poslao mnoge vukove u Vilin‐zemlje. Zato oni uzeše svoje lovačke pse i izjahaše; i mišljahu da, pre nego što se vrate, mogu čuti vesti o Kralju Felagundu. Sad, predvodnik vučjih pasa što slediše Kelegorma zvao se Huan. Nije bio rođen u Srednjoj — zemlji, već dode iz Blagoslovenog kraljevstva; jer ga Orome, nebeski lovac, u davnini dade Kelegormu i Valinoru, i tamo je sledio rog svog gospodara, pre nego što zlo dođe. Huan je sledio Kelegorma u izgnanstvo i veran mu bio; i tako i on pade pod prokletstvo jada i patnje bačeno na Noldor‐vilenjake, a beše mu presuđeno i objavljeno da će smrt sresti, ali tek onda kada naiđe na najmoćnijeg vuka što će ikada hoditi svetom.

  Huan beše onaj što otkri Lútienu kako leti poput senke iznenađene svetlom dana

  pod drvećem, dok se Kelegorm i Kurufin odmarahu blizu graničnih šumskih streha zapadnog Doriata; jer ništa nije moglo pobeći vidu i njuhu Huanovom, niti su ga ikakve čini mogle zadržati, a spavao nije, ni danju ni noću. Doveo ju je Kelegormu, a Lútieni saznajući da je ovaj princ Noldora i smrtni neprijatelj Morgota, bi drago; i otkri se, odbacujući ogrtač. Tako velika beše njena iznenadna lepota razotkrivena pod suncem da se Kelegorm u nju zaljubi; ali reči njegove behu slatke, i obeća joj da će joj u muci pomoć naći, ako se samo odmah sa njim u Nargotrond vrati. Nijednim znakom ne otkri

  da već poznaje Berena i potragu njegovu, o čemu ona pripovedaše, niti da ta stvar i njega duboko dira.

  Tako prekidoše lov i vratiše se u Nargotrond, a Lútiena bi izdana; jer je staviše u

  pritvor, i oduzeše joj ogrtač, i nije joj bilo dozvoljeno da pređe kapiju, niti da razgovara ma s kim osim s braćom, Kelegormom i Kurufinom. Jer sad, verujući da su Beren i Felagund sužnji van domašaja čak i nade za pomoć, namera im beše da puste Kralja neka propadne a da Lútienu zadrže, i primoraju Tingola da da njenu ruku Kelegormu.

  Time bi svoju moć unapredili i postali najmoćniji od svih prinčeva Noldorskih. A nameravali nisu da traže Silmarile nekom veštinom ili ratom, niti da dozvole ma kome da to čini, sve dok im sva moć Vilin‐kraljevstava ne bude u rukama. Orodret nije imao moći da im se suprotstavi jer su vladali srcima naroda Nargotronda, pokolebavši ga; a Kelegorm je slao izaslanike Tingolu salećući ga dodvoravanjem.

  Ali pas Huan beše srca istinitog, a ljubav prema Lútieni pade na nje‐ga u prvom času njihovog susreta; i beše duboko ojađen njenim sužnjastvom. Stoga je često dolazio do njenih odaja, a noću joj je pred vratima ležao, jer osećaše da je zlo došlo u Nargotrond. U svojoj samoći Lútiena često govoraše Huanu, pričajući o Berenu, prijatelju svih ptica i životinja koje nisu služile Morgotu, a Huan je razumevao sve rečeno. Jer on je razumeo jezik svih stvari što glasom govore, al mu je bilo dozvoljeno da pre smrti samo tri puta rečima progovori.

  Sad, Huan je smislio plan kako da pomogne Lútieni; i dolazeći joj u neko doba noći
>
  donese joj njen plašt, i po prvi put progovori, dajući joj savet. Tad je tajnim putima iz 15

  Nargotronda izvede, i zajedno pobegoše

  na sever; a on svoj ponos proguta i

  dopusti joj da ga pojaše poput neke

  jahaće životinje, kao što Orki katkad jašu

  i vukove. Tako su brzo napredovali, jer

  Huan beše brz i neumoran.

  U dubokim jamama Sauronovim, Beren

  i Felagund su ležali, a svi njihovi pratioci

  behu sada mrtvi; ali Sauronova namera

  bila je da Felagunda do kraja zadrži, jer

  mu uvid beše da je ovaj Noldo velike

  moći i mudrosti, i sudio je da u njemu

  leži tajna njihovog zadatka. Ali, kad vuk

  dođe po Berena, Felagund razvi svu

  svoju moć i raskide veze; i rvao se sa

  vukodlakom i zaklao ga sopstvenim

  rukama i zubima, pa ipak i sam bio

  smrtno ranjen. Tad progovori Berenu,

  zboreći: »Sad idem na svoj drugi odmor

  u bezvremenske dvorane preko mora i

  Planina Amana. Dugo će proći pre nego

  što opet budem viđen medu Noldorima;

  a može biti da se drugi put nećemo

  sresti u smrti ili životu, jer sudbe naših

  Rodova su razdvojene. Zbogom!« Umre

  on tada u tami, u Tol‐in‐Gaurhotu, čiju

  moćnu kulu sam beše sagradio. Tako

  Kralj Finrod Felagund, najlepši i

  najvoljeniji iz kuće Finveove, iz koje

  dođoše svi Visoki kraljevi u izgnanstvu Noldor‐vilenjaka u Srednjoj — zemlji, iskupi svoju zakletvu; ali Beren plakaše kraj njega u očaju.

  U tom času Lútiena dođe, i stojeći na mostu što vođaše na Sauronovo ostrvo, zapeva pesmu koju nikakvi zidovi od kamena ne mogu zadržati. Beren ču i pomisli da sanja; jer zvezde nad njim sijahu, a u drveću su slavuji pevali. I odgovori, pevajući pesmu izazova što ju je ispevao u slavu Sedam zvezda, Srp Valara što ga Varda okači iznad, na Severn, kao zriak za pad Morgotov. Tad ga sva snaga napusti i on pade dole, u tamu.

  Ali Lútiena ču njegov glas kako odgovara, i zapeva tada pesmu velike moći. Vukovi

  počeše da zavijaju a cela ada zadrhta. Sauron stajaše na visokoj kuli, obavijen svojim crnim mislima; ali se nasmeši čuvši njen glas, jer je znao da je to kći Meliane. Slava o lepoti Lútieninoj i čudesnosti njene pesme odavno se raširila iz Doriata; i on namisli da je zarobi i preda sili Morgotovoj, jer nagrada bi velika bila.

  Stoga on posla vuka na most. Ali Huan ga u tišini zakla. I dalje je Sauron slao druge, jednog po jednog; i jednog po jednog je Huan grabio za vrat i klao. Tad Sauron posla Draugluina, grozovitu zver, prastaru u svojoj zloći, gospodara i začetnika semena 16

  vukodlaka Angban‐

  dskih. Snaga njego‐

  va beše velika, i

  bitka Huana i Dra‐

  ugluina beše duga i

  divlja. Na kraju se,

  ipak, Draugluin ote,

  i bežeći nazad u

  kulu crče pred Sau‐

  ronovim nogama; i

  umirući reče svom

  gospodani: »Huan

  je ovde!« Sad, Sa‐

  uron je dobro znao,

  kao i svi u toj zemlji,

  za objavljenu sudbi‐

  nu lovačkog psa Va‐

  linra, i dode mu po‐

  misao da je on sam

  izvrši. Stoga uze ob‐

  ličje vukodlaka, i

  učini sebe najmoć‐

  nijim što je do tada

  hodio svetom, i iz‐

  ade da osvoji prolaz

  mosta.

  Tako

  veliki

  užas se širio od

  njegovog nailaska

  da Huan skoči u

  stranu. Tad se Sa‐

  uron baci na Lúti‐

  enu; i ona pade

  pred pretnjom ok‐

  rutnog i sablasnog

  duha u njegovim očima i zatrovanih isparenja njegovog daha. Ali, baš dok je nailazio, u padu ona mu baci nabor svog tamnog ogrtača pred oči; i on posrnu, jer ga obuze trenutak vrtoglave omamljenosti. Tad Huan skoči. Tu se odigra bitka izmedu Huana i Vuka‐Saurona i zavijanje i divlji lavež odjekivahu brdima, a stražari na zidinama Ered Vetrina, s druge strane doline ćuše ga iz daljine i malodušnost ih obuze.

  Ali, nikakva magija niti čini, ni očnjak niti, zmijski otrov, ni đavolja veština, ni zverska snaga, ne mogadoše srušiti Huana od Valinora; i on zgrabi protivnika za grlo i priklješti ga o zemlju. Tad Sauron promeni oblik, iz vuka u zmijurinu, iz čudovišta u svoju uobičajenu formu; ali nije mogao izbeći stisku Huanovom a da potpuno i nepovratno ne žrtvuje svoje telo. Pre nego što je njegov pogani duh napustio svoju mračnu kuću, Lútiena mu dode i reče da bi mu trebalo potpuno svući odeću od mesa, telo, i drhtureći duh poslati nazad Morgotu; i reče: »Tamo će zauvek i bez prestanka tvoja ogoljena 17

  duša trpeti muke njegovog prezira, probadana njegovim pogledom, ako mi ne predaš vlast nad kulom svojom.«

  Tad se Sauron predade i Lútiena uze vlast nad ostrvom i svim što na njemu beše; a

  Huan ga oslobodi. I odmah on uze obličje vampira, ogromnog poput mračnog oblaka preko meseca, i pobeže, kapajući krv iz grla po drveću, i spusti se na Taurnu‐Fuin, i obitavaše tamo, ispunjavajući je užasom.

  Tad se Lútiena uspravi na mostu i objavi svoju vlast: i čini što držahu kamen za kamen raščiniše se, i dveri behu zbačene, i zidovi rastvoreni, a jame duboke ragolićene; i mnogo roblje i sužnji izadoše u čudu il sa malodušnošću, zaklanjajući oči od blede mesečine jer dugo ležahu u tami Sauronovoj. Al Beren ne izađe. Stoga ga Lútiena i Huan tražiše po ostrvu; i Lútiena ga nade gde oplakuje Felagunda. Tako dubok beše njegov očaj da ležaše nepomično, i ne ču njen korak. Ta, misleći da već mrtav je, ona ga rukama obgrli i pade u tamu zaborava. Ali Beren, vraćajući se nazad u svetlost iz ambisa očajanja, podiže je, i oni opet gledahu jedno drugo; a dan što se dizaše nad tamnim brdima sijaše nad njima.

  Telo Felagundovo pokopaše na vrhu brda njegovog sopstvenog ostrva, i ono opet

  postade čisto; a zeleni grob Finroda sina Finarfina, najlepšeg od svih prinčeva vilenjačkih ostade neoskrnavljen sve dok zemlja ne bi izmenjena i slomljena, i potonu pod rušilačkim morem. Ali Finrod hodi s Finarfinom, ocem svojim, pod drvećem u Eidamaru.

  Sad, Beren i Lútiena Tinuviela behu opet slobodni i zajedno šetahu šumom

  obnavljajući na neko vreme svoju sreću; i mada zima dođe, ne naudi im, jer se cveće zadržavalo tamo kuda je Lútiena išla, a ptice pevahu pod snegom zaogrnutim brdima.

  Ali verni Huan vrati se svom gospodaru Kelegormu; ipak, njihova ljubav beše slabija nego ranije.

  U Nargotrondu dođe do uzburkanosti osećanja. Jer tamo se sada vratiše mnogi Vilenjaci što behu zarobljeni na ostrvu Sauronovu; i graja se diže da je nikakve reči Kelegormove ne mogaše umiriti. Gorko su oplakivali smrt Felagunda, svoga kralja, govoreći da se djeva usudila na ono što sinovi Feanorovi nisu, ali mnogi prozreše da je izdajstvo, pre no strah, vodilo Kelegorma i Kurufina. Stoga srca naroda Nargotronda behu oslobođena njihove vlasti, i ponovo se okrenuše kući Finarfina; i slušahu Orodreta. Ali da pogube braću nije dopuštao, kako neki želeše, jer prolivanje krvi istoga roda samo bi još čvršće vezalo sve njih za prokletstvo Mandosovo. Ipak, ne htede pružiti ni hleb, niti odmorište Kelegormu i Kurufinu nigde unutar svog kraljevstva.I zakle se da odsad neće biti ljubavi izmedu Nargotronda i sinova Feanorovih.

  »Neka bude tako!« reče Kelegorm, a u očima mu sijaše svetlost pretnje, ali Kurufin

  se smešio. Tad uzeše po konja i odjahaše poput vatre, da ako mogu, pronađu na istoku svoj rod. Ali niko ne htede poći s njima, čak ni oni što behu njihovi ljudi; jer su svi uvideli da prokletstvo svom težinom leži na braći, i da ih zlo sledi. U to doba se Kelebrimbor*

  odreče dela svoga oca, i ostade na Nargotrondu; Huan je, međutim, i
dalje sledio konje svoga gospodara.

  ____________

  * Kelebrimbor je u Drugom dobu postao najveći Vilin‐kovač Eregiona, iskovao Tri prstena i ispisao natpis na vratima Morije (vidi Družinu Prstena II, gl.4), poginuo u ratu Saurona i Vilin‐kovača (Apendiks B)

  18

  Na sever pojahaše, jer namera im beše da u svojoj žurbi prođu kroz prazni Dimbar,

  a zatim retko korišćenim severnim putem, izmedu Doriata i opasnosti Nan Dungorteba,

  tražeći najbrži put do Himringa, gde obitavaše Maedros, najstariji od sedmoro braće; i mogli su se nadati da će brzinom uspeti da ga prevale, jer je ležao blizu severnih granica Doriata, kloneći se Nan Dungorteba i daleke pretnje Planina Užasa.

  Sad, priča se da su Beren i Lútiena u svojim lutanjima došli do Bretilske šume, zapadno od pustošnog Dimbara koji je deliše od Skrivenog kraljevstva; i tako se najzad približili granicama Doriata. Tad se misli Berenove vratiše na njegov zavet; i uprkos svom srcu odluči da, kada Lútiena opet bude u sigurnosti sopstvene zemlje, iznova krene. Ali ona ne beše voljna da se opet od njega odvoji, govoreći: »Izabrati, Berene, između ovoga dvoga moras: da se okaneš svoje potrage i zaveta, i potražiš život lutanja po zemaljskom šaru; ili da se reči svoje držiš i da izazoveš silu mraka na prestolu njenom. Ali, ma kojim putem da pođeš, ja ću biti s tobom, i isti će nam usud biti.«

  Još dok su o ovim stvarima govorili hodeći i ne obraćajući pažnju ni na šta drugo,

  Kelegorm i Kurufin dojahaše, žureći kroz šumu; a braća su ih ugledala i prepoznala iz daljine. Tek Kelegorm okrenu konja i podbode ga na Berena, nameravajući ga pogaziti; a Kurufin, zaokrećući, saže se i diže Lútienu u sedlo, jer beše jak i vest jahač. Tad se Beren baci ispred Kelegorma pravo na Kurufinovog konja koji je projurio kraj njega u punom trku; i skok Berenov je slavan i meu Ljudima i medu Vilenjacima. Zgrabi otpozadi Kurufina za vrat, i baci ga nazad, i zajedno padoše na zemlju. Konj se prope i pade, ali Lútiena bi odbačena u stranu i ležaše na travi.