Alef Science Fiction Magazine 013 Page 3

  Vratila se sa Zmijom. Geo i Zmija su gledali u tišini jedan drugog kad je žena ponovo iščeznula. Geo je od sveg srca poželeo da mu dečak nešto kaže... nešto... bilo šta. On sam nije bio u stanju.

  Ponovo se vratila, ovoga puta sa Ursonom. Velik mornar je ušao u kapelu, ugledao

  Gea i uzviknuo:

  — Prijatelju... šta... — Brzo je prišao Geu i spustio svoje tople ruke na njegova ramena. — Kako... — počeo je i zavrteo glavom.

  Geo se osmehnuo tužno i zdravom rukom se potapšao po patrljku.

  — Izgleda da su se ribice dobro nahranile...

  Urson je uzeo Geovu zdravu ruku i zagledao je. Učinila mu se nekako bleda.

  Naslonio je svoju ruku uz Geovu i uporedio ih. Obe su bile blede.

  — Mislim da nijedan od nas nije prošao lako. Probudio sam se jednom dok su nam

  skidali kraste. Bilo je prilično gadno i brzo sam ponovo zaspao.

  Sada je Iimi ušao u kapelu.

  — Baš sam se pitao... — Zastao je i zazviždao prigušeno. — Izgleda da te je zaista

  dobro pogodilo, brate. — Njegove ruke su bile crvene do lakata, kao da ih je umočio u ružičastu boju.

  — Kako se to dogodilo? — upitao je Urson.

  — Kad smo se vraćali puzeći po onim prokletim gredama — objasnio je Iimi, —

  tela su nam bila u senci tako da su nam zraci ozračili samo ruke. Radi se očito o jakom obliku radijacije, ali...

  14

  — O jakom obliku... čega? — upitao je Urson.

  — I ja sam prilično ozračen — osmehnuo se Iimi. — Osim toga, imam nešto što će

  te zanimati, Geo.

  — Recite mi samo gde se, do vraga, nalazimo — iritirano će Urson.

  — Nalazimo se u konventu posvećenom boginji Argo — rekao mu je Iimi. —

  Konvent je na drugoj obali reke, prekoputa grada Nova Nada u kojem smo bili.

  — To mi ime zvuči poznato, u gradu... — počeo je Urson. Zmija ga je brzo pogledao i on je ućutao, zatim se namrštio.

  — Znamo da ste bili u gradu Nova Nada — objasnila je slepa sveštenica — i našli

  smo vas na obali kad ste preplivali reku. Mislile smo da ćete umreti, ali vi ste očito jače konstitucije nego stanovnici Aptora. Odneli smo vas u konvent gde smo primenili svo naše znanje da vas izlečimo od opekotina izazvanih smrtnom vatrom.

  Ni Iimi nije imao dragulj oko vrata. Iimi mora da je došao do istog otkrića, kad je

  pogledao u Gea, jer se svojom bledom rukom opipao po grudima.

  — Gospodo, pođite sada sa mnom — rekla je slepa sveštenica. —Poslednja dva dana dobijali ste samo infuziju. Morate sada jesti. — Pošla je drugim hodnikom i oni su je sledili.

  Stigli su u još veću prostoriju u kojoj su se nalazile klupe i dugački stolovi od belog mermera.

  — Ovo je glavna trpezarija — objasnila im je. — Jedan sto je postavljen za vas.

  Nećete, naravno jesti, sa ostalim sveštenicama.

  — Zašto? — upitao je Iimi.

  Na slepom licu se pojavilo iznenadenje.

  — Vi ste muškarci — rekla im je ležerno. Zatim ih je odvela do stola na kojem je

  bilo vino, meso i činija puna neobičnog voća. Kad su posedali za sto, ponovo je nekud nestala.

  Geo je pružio ruku da uzme nož. Onaj patrljak mu se klatio nad stolom.

  — Izgleda da ću morati da učim — rekao je nakon kraće pauze. Zdravom rukom je

  uzeo nož.

  — Šta je sa draguljima? — upitao je Urson dok su jeli. — Da li vam ih je uzela ova

  sveštenica?

  — Ostali smo bez njih još dok smo preplivavali reku — odgovorio je Iimi.

  Geo je klimnuo glavom.

  — Sada stvarno imamo velik problem — promrmljao je Urson. — Sada kada su nam dragulji najpotrebniji, ostali smo bez njih.

  — To samo znači da naši rečni prijatelji rade za Hama — rekao je Geo.

  — A nas su samo iskoristili da vratimo dragulje u Hamin hram — dodao je Urson.

  — Kad su ustanovili da smo skoro mrtvi, uzeli su dragulje i ostavili nas na obali.

  — Verovatno je tako — složio se Iimi.

  — Pa — rekao je Geo. — Hama je dobio onda svoje dragulje, a mi smo izbačeni iz

  igre. Možda nas je on isporučio boginji Argo za nagradu što smo mu vratili dragulje.

  — Pošto bismo ionako umrli — rekao je Iimi, — pretpostavljam da nam je učinio

  uslugu.

  — A ti znaš šta to znači — rekao je Geo, gledajući sada u Zmiju.

  — Ha? — upitao je Urson. Zatim je dodao. — Pusti dečaka da sam govori. U redu,

  Zmijo, jesi li ili nisi Hamin špijun?

  Geo nije mogao da shvati izraz koji se pojavio na Zmijinom lieu. Dečak je zavrteo

  glavom, poričući, ali lice mu je bilo neobično zbunjeno. Digao se odjednom od stola i 15

  istrčao iz trpezarije. Urson je pogledao u ostale.

  — Nemojte mi reći da sam ga uvredio zato što sam ga to pitao.

  — Nisi ga uvredio — odgovorio je Geo — ali ja možda jesam. Ne zaboravi da on

  može da čita tuđe misli.

  — Šta hoćeš da kažeš? — upitao je Urson.

  — Kad si ga to pitao, u glavi su mi se složile neke stvari koje bi mogle da budu prilično opasne za njega ako su tačne.

  — Šta? — Urson je bio zbunjen.

  — Mislim da znam šta hoćeš da kažeš — rekao je Iimi.

  — Meni još uvek...

  — To znači da je on špijun — prekinuo ga je Geo — i između ostalog, ono sa radiom je slagao. A to me je stajalo ruke.

  Više im nije bilo do jela. Kad su ustali od stola, Ursonu se prispavalo i sveštenica ga je odvela u njegovu sobu.

  — Mogu li da pokažem mom drugu ono što ste vi meni pokazali? — upitao je Iimi

  sveštenicu kad se vratila. — I on studira stare rituale.

  — Naravno da možete — osmehnula se sveštenica. — Međutim, kao studenti

  rituala Argo pokazujete iznenadujuće neznanje.

  — Kao što sam pokušao da objasnim — rekao je Iimi, — mi smo iz zemlje u kojoj

  su ti rituali vremenom mnogo izmenjeni.

  — Sigurno nisu toliko mnogo — rekla je sveštenica, osmehujući se. — Ali vi tome

  pridajete i suviše velik značaj. To su samo naše uobičajene molitve. One nemaju nikakve veze sa mađijom. — Povela ih je holom. — Oduševljava me vaše ushićenje. Vaš

  narod mora da je mlad i pun entuzijazma.

  Vrata su se otvorila i ušli su u sobu sličnu onoj u kojoj se Geo probudio. Kad je htela da krene, Iimi je rekao:

  — Čekajte. Možete li nam objasniti kako sami da izademo iz ove sobe?

  — Žašto biste izlazili? — upitala je mirno.

  — Radi šetnje — snašao se Geo — i da vidimo kako se živi i radi u ovom konventu.

  Verujte nam... mi smo zaista studenti religije Argo.

  — Samo pritisnite rukom zid u visini vašeg ramena i vrata će se otvoriti. Ali ne smete šetati po konventu. Ovde se izvode rituali koji nisu za vaše oči... Nisu za vaše oči

  — ponovila je. — Prišla je zidu, dotakla ga rukom i vrata su se otvorila. Čim je izašla, vrata su se bešumno zatvorila.

  — Evo šta sam hteo da ti pokažem — rekao je Iimi, pokazujući rukom na krevet.

  Na krevetu je bila hrpa knjiga, starih ali očuvanih. Geo je uzeo jednu knjigu i počeo da je lista. Odjednom je pogledao u Iimija.

  — Hej, šta će njima te knjige?

  — Pitanje broj jedan — rekao je Iimi. — A sad, pitanje broj dva. — Ispružio je ruku preko Geovog ramena i počeo brzo da lista stranice. Zatim se zaustavio na jednoj.

  — Pa to je... — počeo je Geo zaprepašćeno.

  — U pravu si — rekao je Iimi.

  — Himna boginji Argo — pročitao je Geo naglas i nastavio:

  Iz sivog pepela

  rodi se srce boginje Argo

  čija ple
menita ruka

  uništi plamen i dim.

  16

  Spali zrno u ruci

  i pevajući uništi zvezde. V

  eličaj slavu muškarca,

  kao i slavu žene.

  Od mora uzmi

  so i alge i zlato.

  Vizija i teror stari,

  prožimaju mozak, smenjujući se.

  So da se očisti jezik,

  i pospe pod hrama,

  algama da vežem kosu

  i još jednom potražim zlato.

  Oči su zarobile viziju,

  krv kaplje iz ugljenisanog drveta.

  Blatom su umrljane

  zatvorske kapije.

  — Ovo mora da je prava verzija te pesme koju sam našao u biblioteci u Leptaru.

  — Kao što sam rekao — značajno će Iimi, — pitanje broj dva: kakva veza postoji

  izmedu Haminih rituala i starih rituala boginje Argo? Očito je da je taj deo religije boginje Argo izbegao procesu čišćenja.

  — Kad bi bibliotekar u Olkse Olunu mogao ovo da vidi — rekao je Geo ushićeno —

  verovatno bi rukom pokrio oči i bacio to u vatru.

  — Zašto? — Iimi je bio zbunjen.

  — Zar se ne sećaš? To je zabranjeno. Jedan od razloga zbog čega su uništeni bio je

  taj da niko nije smeo da zna za njih.

  — Pitam se zašto?

  — To je pitanje broj tri: kako si ti došao do ovoga?

  — Pa... — oklevao je Iimi. — Sumnjao sam da bi mogli da budu ovde. Pa sam jednostavno pitao za njih.

  — A ja mislim da znam odgovore na ta pitanja.

  — Odlično. Da čujem.

  — Krenuću od broja tri, vratiti se na pitanje broj jedan, a onda na dva. Zašto niko nije trebalo da sazna za te rituale? Jednostavno zato što su oni bili slični ritualima boga Hama. Sećaš se onih drugih koje smo našli u napuštenom hramu? Ta dva rituala se izvode gotovo paralelno. Stihovi su skoro identični, sem što je promenjeno ime i boje...

  crno je prešlo u belo. Kad su Hamine snage osvojile Leptar pre pet stotina godina, Leptaru nije trebalo dugo da otkrije tu sličiiost. Sudeći po izgledu grada Nova Nada, zaključujem da je aptorska civilizacija bila daleko razvijemia od leptarske i verovatno bi oni veoma lako i brzo potukli i osvojili Leptar. I tako, kad se Leptar domogao prvog dragulja i odbio nekako napad Aptora, sveštenici Leptara su zaključili da će se najbezbednije rešiti Hama i Aptora ako izmene što je moguće više i bolje svoje rituale boginje Argo. Možda je bilo pristalica Hama u Leptaru pre te invazije, ali svi tragovi tog sledbeništva su uništeni zajedno sa ritualima.

  — Kako to znaš?

  — Zato što i ovde u Aptoru ima malo sledbeništva boginje Argo. Možda su čak i

  trgovali izmedu sebe, jer samo tako mogle su sve one priče o Aptoru da kruže i danas 17

  među mornarima. Nije slučajno što se u svim tim pričama pojavljuju vukodlaci i neke leteće nemani. Koliko je ljudi, po tvom mišljenju, koji su doživeli brodolom na obalama Aptora i otišlo toliko daleko da su mogli da vide ono što smo i mi videli, a potom se vratilo i ispričali to i drugima?

  — Mislim samo dvojica — odgovorio je Iimi.

  — Koja dvojica?

  — Zmija i Jorde — odgovorio je Iimi. — Sećaš se da je Argo rekla da je i ranije bilo špijuna sa Aptora. Jorde je sigurno jedan od njih, a mislim da je Zmija drugi.

  — To je u skladu sa pravilom broj jedan — Geo je ustao sa kreveta. — Hajde da se

  prošetamo. Željan sam dnevne svetlosti. — Prišli su zidu. Geo je rukom pritisnuo zid i vrata su se otvorila.

  Kad su po peti put zamakli za ugao hodnika, Geo je rekao: — Nadam se da si zapamtio gde smo bili.

  — Imam dobru memoriju po pitanju orijentacije — nasmejao se Iimi.

  Odjednom, našli su se na vrhu stepeništa i odatle su mogli da vide ogromnu, belu

  prostoriju. U njoj su bile sveštenice čije su glave bile slepo fiksirane prema napred. Ruka svake žene bila je na ramenu one ispred nje. Bilo ih je preko stotinu, ali redovi im se nisu nijednom sudarali. Tišina kojom su se kretale i belilo podsećalo je na san.

  Na dnu prostorije, na podijumu nalazila se ogromna statua žene u klečećem položaju.

  — Odakle su te žene? — prošaputao je Iimi. — I gde drže muškarce?

  — Geo je slegnuo ramenima.

  Jedna sveštenica išla je sada sama preko poda hrama. Stigla je do početka stepeništa i počela da se penje. Geo ju je odmah prepoznao. Popela se, stala pred njih i rekla skoro nečujnim glasom:

  — Gospodo, ometate čas meditacije. Zamolila sam vas da ne tumarate hramom.

  Molim vas, vratite se sa mnom.

  Kad je prošla pored njih, Geo i Iimi su se namrštili jedan drugome. Posle nekoliko

  zaokreta, Geo je rekao:

  — Izvinite, gospođo, nismo mislili da vas ometamo, ali mi smo navikli na prirodan

  dan i noć. Potreban nam je svež vazduh i zelenilo. Ova podzemna belina nam teško pada i čini nas nervoznim. Da li biste mogli da nam pokažete kako se izlazi napolje?

  — Ne bih — odgovorila je tiho slepa sveštenica. — Osim toga, smrkava se, a vi niste bića koja uživaju u noći.

  — Nas osvežava noćni vazduh i tišina — Iimi je bio uporan.

  — Šta vi znate o noći? — odgovorila je sveštenica sa blagim cinizmom u svom prigušenom glasu. Sada su stigli do kapele gde su se drugovi prvi put videli nakon što su bili spaseni.

  — Možda biste mogli — predložio je Geo — da pričate malo sa nama. Ima puno

  stvari koje nas interesuju.

  Sveštenica se okrenula, uzdahnula blago i rekla:

  — U redu. O čemu biste želeli da razgovaramo?

  — Na primer — rekao je Geo oprezno — šta nam možete reći o tamnom bogu Hama?

  Slepa sveštenica je slegnula ramenima i sela na jednu od mnogobrojnih klupa. —

  Tu nema puno da se kaže. On je danas fikcija... on ne postoji. Postoji samo Argo, bela boginja

  — Ali čuli smo...

  18

  — Bili ste u napuštenom hramu — prekinula ga je sveštenica. — Videli ste i sami.

  To je sve što je ostalo od Hama. Nemani vrebaju u prahu njegovih mrtvih svetaca.

  Iimi i Geo se pogledaše zbunjeno.

  — Jeste li sigurni? — upitao je Geo.

  — Možda — razmišljala je glasno — negde iza one plamteće planine postoji nekoliko njegovih sledbenika. Ali u Aptoru Hama je mrtav. Videli ste ostatke njegovog grada, grad Nove Nade. I vi ste bili prvi koji su ušli i izašli iz njega posle skoro pet stotina godina.

  — Od tada je grad u ruševinama? — upitao jfe Geo.

  — Da.

  — Šta nam možete ispričati o tom gradu?

  Sveštenica je ponovo uzdahnula.

  — Nekada — počela je — pre mnogo generacija, Hama je bio glavni bog Aptora.

  Imao je mnogo hramova, manastira i konventa odanih njemu. Mi smo imali samo nekoliko. Sem tih religioznih ustanova, zemlja je bila varvarska, divlja i uglavnom nenaseljena. Nekada je bilo gradova u Aptoru, ali oni su razoreni još pre Velikog požara.

  Sve ono što smo mi imali predstavljalo je fantastično svedočanstvo jednog

  neverovatnog vremena pre one plamene kiše, neverovatne moći, nauke i nadmoćne, iako degenerisane, civilizacije. Ta svedočanstva su ogromna i gotovo potpuno sklonjena u manastirima. Napolju, bio je samo haos; deca su se rađala ili mrtva ili deformisana.

  Zbog tih monstruoznih zbivanja koja se danas dešavaju na ostrvu, odlučili smo da je mađija, sadržana u tim hronikama, zla i ne sme se više nikada pokazati svetu. Međutim, sveštenici Hama nisu doneli tu istu odluku. Oni su odlučili da iskoriste podatke iz tih hronika, da ih rašire među ljudima. Bili su sigurni da neće napraviti one iste greške koje su dovele do Velikog požara. Otvorili su knjige i san se materijalizovao sa njihovih stranica. Taj san je bio grad Nove Nade koji sada leži u ruševinama na drugoj obali reke.

  Napravili su gigantske mašine koje su mogle da lete. Konstruisali su
ogromne brodove koji su mogli da plove pod morem i izrone u nekoj drugoj luci neke druge zemlje. Čak su i zloupotrebili onaj plameni metal, uranijum, koji je svetu ranije doneo takav teror...

  — Ali napravili su onu istu grešku koju su napravili i ljudi pre Velikog požara? —

  sugerisao je Iimi.

  — Ne baš istu — odgovorila je sveštenica. — To jest, nisu bili toliko glupi da zloupotrebe plameni metal koji je pre toga razorio svet. Istorija predstavlja ciklične krugove... ona se ne ponavlja. Otkrivena je jedna nova moć koja je umanjila značaj plamenog metala. Imala je snagu plamenog metala, ali bila je efikasnija... mogla je da razori gradove, ali mogla je i da deluje na ljudski um.

  — Geo, Iimi, možete li da zamislite kako bi to bilo užasno kad biste, dok šetate ulicom, posredstvom neke sile ostali odjednom bez mozga? Samo tri takva instrumenta

  su konstruisana. Ali čim je to obelodanjeno, izvedeno je nekoliko fantastičnih demonstracija, grad Nove Nade krenuo je putem samouništenja. To je trajalo godinu dana i okončalo se pustošenjem koje ste sinoć izbegli. Tokom te godine usledile su invazije preko mora... napadi na narode sa kojima su do juče bili u prijateljskim odnosima i trgovali međusobno. Došlo je do građanskih ratova, pa su osvajači, zbog unutrašnjih nemira i borbi, morali da se povuku. Oni instrumenti su izgubljeni, ali tek nakon što je leteća mašina uništila sam grad Nove Nade. Kuća plamenog metala je srušena i iz nje je još jednom pokuljala smrt. Sto godina nakon tog paklenog kraja, tako tvrde naša svedočanstva, grad je plamteo pod svetlošću razorenog izvora radijacije.

  Naši instrumenti nam govore da se svetiljke na razorenim putevima pale u sumrak kao

  19

  da njima upravljaju neke mrtve ruke. Tokom prvih sto godina, pa i više, rađali smo se slepi zbog te jenjavajuće vatre u gradu. Na kraju smo se preselili ispod zemlje, ali bilo je i suviše kasno. — Ustala je sa klupe. — I tako, vidite, Hama je sam sebe uništio. Danas su sva stvorenja u vazduhu i na zemlji odana boginji Argo.

  — I stvorenja koja žive u vodi — zaključio je Iimi.

  Osmehnula se ponovo.

  — Opet, ne baš sasvim. Imali smo nevolja sa izvesnom rasom vodenih bića, kao i

  sa glupim vukodlacima. Odmah nakon Velikog požara, evolucioni procesi su bili užasno poremećeni i verujemo da su ta stvorenja njihovi produkti. Iz nekog razloga nismo u stanju da ih kontrolišemo. Možda je njihova inteligencija i suviše elementarna da odgovori čak i na bol. Ali sva ostala bića su lojalna — rekla je. — Sva.