Alef Science Fiction Magazine 005 Page 3

  Iznenada sam ponovo pomislio na Haveloka Elisa i vreme njegove najveće

  popularnosti.

  Mala crvenoglava lutka, odevena u prozračno parče marsovskog neba, nalik na sari,

  pogledala me je u čudu, kao što dete gleda šarenu zastavicu na visokom štapu.

  — Zdravo — rekao sam ili njegov ekvivalent.

  11

  Naklonila se pre odgovora. Očigledno sam napredovao u statusu.

  — Ja ću igrati — rekla je crvena rana na bledoj, bledoj kameji, njenom licu. Oči boje sna i njene haljine, odvojile su se od mojih.

  Odlebdela je do centra prostorije.

  Stojeći tamo, kao etrurska figura, ili je meditirala ili je proučavala dezen na podu.

  Da li je mozaik nešto simbolizovao? Proučio sam ga. Ako i jeste, ja to nisam mogao

  da vidim ili mi je promaklo. Mogao je to biti odličan pod za kupatilo ili terasu, ali dalje od toga nisam mogao ništa da naslutim.

  Drugo dvoje su bili par šarenih vrabaca kao M'Kvaji, u svojim sredovečnim godinama. Prvi je seo na pod i pripremio instrument sa tri žice koji je podsećao na semisen, a drugi je imao jednostavnu drvenu ploču i dve bubnjarske palice.

  M'Kvaji je sedela na podu pre nego što sam toga bio svestan. I ja sam pratio proceduru.

  Svirač na semisenu je još uvek štimao svoj instrument, pa sam se nagnuo ka M'Kvaji.

  — Kako je plesačici ime?

  — Braksa — odgovorila je i ne pogledavši me, a zatim podigla levu ruku, lagano,

  što je značilo »da« i »kreni« i »neka počne«.

  Stvar sa žicama je zaječala kao zubobolja, a tiktakanje, kao duhovi svih satova, koje nikada nisu izumeli, prsnulo je iz drvenog bloka.

  Braksa je bila kip, ruku ispred lica i laktova raširenih i visoko podignutih.

  Muzika je postala metafora za vatru.

  Krak, klik, klap...

  Nije se micala.

  Šištanje je postalo pljuskanje. Kadenca se usporila. Sada je bila voda,

  najdragocenija stvar na svetu, koja jasno grgori preko stena obraslih mahovinom.

  I dalje se nije micala.

  Kreščendo. Pauza.

  Zatim, tako neznatno da u prvi mah nisam bio siguran, počeo je drhtaj vetra. Meko,

  nežno, uzdišući i zastajkujući, nesigurno. Jecaj, pauza, a zatim ponavljanje svega, samo glasnije.

  Ili su se moje oči premorile od čitanja ili se Braksa tresla celim telom, od glave do pete.

  Da.

  Počelo je mikroskopsko uvijanje. Delić centimetra desno, zatim levo. Prsti su joj se rastvorili kao latice cveta i mogao sam videti da su joj oči sklopljene.

  Oči su joj se otvorile. Bile su odsutne, staklaste i gledale su kroz mene i zidove.

  Uvijanje je postalo jače, raslo je sa ritmom.

  Vetar je sada navaljivao iz pustinje, udarajući po tirelijanu kao valovi po nasipu.

  Njeni prsti su se kretali, oni su bili nalet. Njene ruke, spora klatna, počele su da se spuštaju i da prave suprotne pokrete.

  Oluja je sada dolazila. Počela je aksijalne pokrete i ruke su joj se pripile uz telo.

  Sada su se samo njena ramena uvijala i grčila.

  Vetar! Vetar, kažem. O, divlja zagonetko! O, muzo Sv. Jovana!

  Ciklon je brisao oko tih očiju, svog centra. Zabacila je glavu, ali ja sam znao da nema tavanice između njenog pogleda, strastvenog poput Budinog, i nepromenljivog neba.

  Jedino su možda dva meseca prekidala svoj dremež u toj elementarnoj nirvani nepomućenog tirkiza.

  12

  Pre mnogo godina, u Indiji sam video Devadaje, ulične igrače koji su svojim raznobojnim mrežama lovili insekte, ali Braksa je bila više od toga. Bila je Ramajana, kao oni glasnici Rame, inkarnacija Višnua, koji je čoveku podario ples, sveti igrač.

  Udarci su sada bili monotono postojani. Zvuk žica me je naterao da mislim na užarene zrake sunca čija je toplota ukradena inhalacijom vetrova. Plavo je bilo Sarasvati i Meri i devojka po imenu Laura. Odnekud sam čuo sitaru, posmatrao kip koji oživljava i udisao božansko nadahnuće.

  Ponovo sam bio Rembo sa svojim hašišom, Bodler, Po, De Kvinsi, Vajld, Malarme i

  Alister Krauli. Bio sam, u deliću sekunde, svoj otac, u tamnoj predikaonici i još tamnijem odelu, himne i orgulje su šumele transformisane u sjajni vetar.

  Bila je zanjihani vetrokaz, raspeće što visi u vazduhu, držala je lagani veo paralelno sa tlom. Ramena su joj sada bila obnažena i desna dojka se kretala gore i dole kao mesec po nebu. Crvena bradavica se za trenutak pojavila iznad tkanine i zatim nestala.

  Muzika je bila ozbiljna kao Jovanov razgovor sa Bogom, a njen ples je bio Božiji odgovor.

  Muzika se usporila, smirila. Bila, je uzdignuta, zapaljena i sada smirena. Delovi njene odeće, kao da su živi, kliznuli su na mesto gde su bili na početku.

  Kliznula je nisko, niže, do poda. Glava joj je pala na podignuta kolena. Nije se micala.

  Tišina.

  Shvatio sam, zbog bola u ramenima, kako sam napregnut sedeo. Dlanovi su mi bili mokri. Znoj mi se slivao niz telo. Šta čovek sada da uradi? Da aplaudira?

  Krajičkom oka sam video M'Kvaji. Podigla je desnu ruku.

  Kao da joj je poruka poslata telepatijom, devojka je zadrhtala celim telom i ustala.

  Muzičari su takode ustali. I M'Kvaji.

  Podigao sam se na noge, sa bolom u levoj nozi, i rekao:

  — Bilo je predivno — prazno i ništavno kao i sam glas.

  Primio sam tri različite Visoke forme za »hvala«.

  Lepršanje boja i ostao sam sa M'Kvaji.

  To je stotinusedamnaesti od dvehiljadedvestadvadesetčetiri plesa Lokara.

  Pogledao sam dole u nju.

  — Jesu li plesovi vašeg sveta ovakvi?

  — Neki su identični. Podsetio sam ih se dok sam gledao Braksu, ali nikada nisam

  video nešto upravo ovako kao što je njen ples.

  — Ona je dobra — Rekla je M'Kvaji. — Ona zna sve plesove.

  Nagoveštaj nekog ranijeg utiska koji me je mučio...

  Nestao je u trenutku.

  — Moram se sada posvetiti svojim dužnostima — otišla je do stola i zatvorila knjigu. — M'nara.

  — Zbogom — Kliznuo sam u svoje čizme.

  — Zbogom, Galingere.

  Išetao sam kroz vrata, uzjahao džipster i odjurio kroz veče u noć, moja krila od podignute pustinje lagano su lepršala za mnom.

  II

  Upravo sam zatvorio vrata iza Beti nakon kratke gramatičke vežbe, kada sam začuo 13

  glasove u hodniku. Zidni otvor bio mi je otvoren i čuo sam razgovor:

  — Pogodi šta se desilo! Maločas mi je rekao »zdravo«.

  — Hmmmph! — Eksplodirala su Emorijeva slonovska pluća. — Ili je spavao ili si mu stajao na putu pa je hteo da mu se skloniš.

  — Verovatno me nije prepoznao. Mislim da on više i ne spava, sada kad ima taj

  jezik da se njime igra. Prošle nedelje sam bio u noćnoj smeni i svaki put kada bih prošao kraj njegovih vrata u 03h čuo bih kasetofon kako radi. U 05h kada završavam smenu i dalje je radio.

  — Momak zaista vredno radi — priznao je Emori. — U stvari, mislim da uzima nekakav doping da bi ostao budan. Ovih dana su mu oči pomalo staklaste. A možda je

  to i prirodno za jednog pesnika.

  I Beti je bila tu, jer sam začuo i njen glas:

  — Bez obzira na to što vi mislite o njemu, meni će trebati najmanje godinu dana

  da naučim ono što je on ovde pokupio za tri nedelje. A ja sam samo lingvista, a ne pesnik.

  Morton mora da je prema njoj gajio neke simpatije. To je jedini razlog kojim mogu

  opravdati to što je spustio oružje i rekao ono što je rekao.

  — Pohađao sam kurs moderne poezije kada sam bio na univerzitetu — počeo je.

  — Čitali smo šest autora: Jejtsa, Paunda, Eliota, Krejna, Stivensa i Galingera. Poslednjeg dana semestra, kada se profa osećao pomalo retorički, rekao nam je: »Ovih šest imena je upisano u istoriju ovoga veka i vrata pakla
i kritike neće ih nadjačati.«

  — Što se mene tiče — nastavio je, — mislim da su njegovi Glasovi Krišne i njegovi Madrigali odlični. Počašćen sam što sam izabran za ekspediciju u kojoj i on učestvuje.

  — Mislim da je sa mnom progovorio dvadesetak reči otkako sam ga upoznao —

  završio je.

  Odbrana: — Da li ti je ikada palo na pamet — rekla je Beti, — da je on izuzetno svestan svoje pojave. Bio je i prerano sazrelo dete i verovatno nije imao školskih prijatelja. Izuzetno je osećajan i povučen.

  — Osećajan? Svestan? — Emori se nasmejao. — Momak je ohol kao Lucifer i predstavlja šetajuću mašinu za vređanje. Pritisneš dugme za »zdravo« ili »lep dan« i on digne nos. To mu je već refleksno.

  Promrmljali su još koju dosetku i zatim se razišli.

  Pa, blagosloven bio, Mortone momče. Ti, mali, bubuljičavi znalče! Nikada nisam pohađao kurs svoje poezije, ali drago mi je da neko jeste. Vrata pakla. Opa! Možda su se tatine molitve ipak negde čule, a na kraju krajeva, ja i jesam neki misionar!

  Jedino...

  ...Jedino što je misionaru potrebno nešto u šta će da ubedi ljude. Ja imam svoj privatni sistem estetike i pretpostavljam da negde iz njega cure i etički nus‐produkti. Ali da sam ikada imao nešto da propovedam, zaista, makar i u svojim pesmama, ne bih se

  štedeo da te ubedim u to. Ako misliš da sam idiot, u redu, ja sam idiot i nema za tebe mesta na mome nebu, to je privatno mesto gde Svift, Šo i Sveti Petar dolaze na večeru.

  I, oh, kakve gozbe imamo! Trimalčiji i Emoriju koje seciramo.

  S tobom ćemo, završiti uz supu, Mortone.

  Okrenuo sam se i seo za radni sto. Želeo sam da napišem nešto. Propovednik bi mogao da mi oduzme celu noć. Hteo sam da napišem pesmu, pesmu o stosedamnaestom plesu Lokara, o ruži koja prati svetlost, praćena vetrom, bolesnoj, poput Blejkove ruže, umirućoj...

  14

  Našao sam olovku i počeo.

  Kada sam završio, bio sam zadovoljan. Nije bila značajna. Ništa značajnija nego što bi trebalo da bude. Visoki jezik baš i nije moja najjača strana. Preveo sam je na engleski.

  Možda ću je uvrstiti u svoju iduću knjigu. Nazvao sam je Braksa.

  U zemlji vetra i crvenila, gde ledene večeri

  Vremena smrzavaju mleko u grudima života, dok dva meseca

  iznad glave, pas i mačka u aleji snova, protežu se,

  ja polećem u svoj beskonačni let...

  Taj konačni cvet postaje glava u plamenu.

  Ostavio sam je u stranu i potražio fenobarbital. Iznenada sam bio umoran.

  Kada sam sledećeg dana pokazao svoju pesmu M 'Kvaji, pročitala ju je vrlo polako,

  nekoliko puta.

  — Ljupka je — rekla je. — Ali upotrebili ste tri reči iz svog jezika. »Pas« i »mačka«

  su, pretpostavljam, dve male životinje kojima je predodređeno da mrze jedna drugu. Ali šta je »cvet«?

  — Oh — rekao sam. — Nikada nisam naišao na vašu reč za »cvet«. Ali sam, u stvari, mislio na zemaljski cvet, ružu.

  — Kako izgleda?

  — Pa, latice su joj uglavnom svetlocrvene. To, s jedne strane, označava »glava u

  plamenu«. Takode sam želeo da impliciram groznicu, kao i crvenu kosu i vatru života.

  Ruža ima trnovitu stabljiku, zeleno lišće i prijatan miris.

  — Volela bih da vidim jednu.

  — Mislim da se to da srediti. Proveriću.

  — Učinite tako, molim vas. Vi ste — upotrebila je reč za »prorok« ili religiozni pesnik, kao Izaih od Lokara — i vaša pesma je nadahnuta. Reći ću Braksi o tome.

  Odbio sam nominacije, ali sam se osećao polaskanim.

  Ovo je, dakle, odlučio sam, strateški dan, dan kada ću pitati da li mogu da donesem mašinu sa mikrofilmom i kameru. Hteo sam da kopiram sve njihove tekstove, objasnio

  sam, a ne mogu pisati dovoljno brzo da bih uspeo.

  Iznenadila me je trenutnim slaganjem. Ali na pod me je bacila tek svojim pozivom.

  — Da li biste želeli da dođete ovamo i ostanete dok radite? Onda možete raditi danju ili noću, u svako doba, izuzev kada se Hram upotrebljava, naravno.

  Zinuo sam.

  — Biću počašćen.

  — Dobro. Donesite svoje mašine kada želite, a ja ću vam pokazati vašu sobu.

  — Da li će ovo popodne odgovarati?

  — Naravno.

  — Onda idem odmah da pripremim stvari. Do ovog popodneva...

  — Do viđenja.

  Imao sam muke sa Emorijem, ali ne mnogo. Svi su na brodu jedva čekali da vide Marsovce, da ih pitaju o marsovskoj klimi, bolestima, hemiji, politici i pečurkama (naš botaničar je pomalo luckast, ali u suštini prilično dobar momak), a samo četvoro ili petoro uspeli su da ih vide. Posada je većinu vremena provodila ispitujući njihove mrtve gradove i nekropole. Igrali smo igru po strogim pravilima, jer su domoroci bili izuzetno uvredljivi, kao Japanci devetnaestog veka. Pretpostavljao sam da ću naići na vrlo malo 15

  protivljenja i dobro sam pretpostavljao.

  U stvari, imao sam utisak da su svi srećni što vide da odlazim.

  Zaustavio sam se kod prostorija za hidrofoniju, da bih razgovarao sa našim majstorom za pečurke.

  — Zdravo, Kejn. Rastu li zlatače u ovom pesku?

  Šmrknuo je. Uvek šmrca. Možda je alergičan na biljke.

  — Zdravo, Galingere. Ne, nisam imao uspeha sa zlatačama, ali kada sledeći put budeš kod voznog parka, pogledaj iza. Nekoliko kaktusa mi uspeva.

  — Divno — izjavio sam. Doktor Kejn je bio moj jedini prijatelj na brodu, ne računajući Beti.

  — Čuj, došao sam ovamo da te zamolim za uslugu.

  — Kaži.

  — Želeo bih ružu.

  — Šta?

  — Ružu. Znaš, lep primerak američke lepotice — trnje, lep miris...

  — Ne verujem da će izrasti u ovom pesku. Šmrk, šmrk.

  — Ne, nisi me razumeo. Ne želim da je zasadim, hteo bih samo cvet.

  — Moraću da upotrebim tankove — počešao je svoju ćelavu glavu.

  — Biće potrebno najmanje tri meseca da dobiješ svoj cvet, čak i pri veštački ubrzanom rastu.

  — Hoćeš li učiniti to?

  — Naravno, ako ti ne smeta čekanje.

  — Nimalo. U stvari, taman kroz nešto više od tri meseca idemo odavde —

  pogledao sam bazene sa ključalim muljem. — Selim se danas za Tirelijan, ali dolaziću povremeno ovamo. Biću tu kada procveta.

  — Seliš se tamo, a? Mur kaže da su oni zatvorena grupa.

  — Onda sam i ja »zatvoren«.

  — Kad smo već kod toga još mi nije jasno kako si savladao njihov jezik tako brzo.

  Naravno, ja sam imao nevolja i sa francuskim i nemačkim za vreme studija, ali Beti je prošle nedelje demonstrirala marsovski za vreme ručka. Zvuči kao mnogo žičanih tonova. Ona kaže: govoriti ga, isto je što i rešavati ukrštene reči u Tajmsu i istovremeno imitirati ptičji pev.

  Nasmejao sam se i uzeo cigaretu koju mi je ponudio.

  — Komplikovan je — priznao sam. — Ali, to je kao kad bi ti ovde uspeo da odgajiš

  celu novu klasu gljiva, o tome bi i sanjao noću.

  Oči su mu sijale.

  — Zar to ne bi bilo nešto?! Da znaš, možda ću i uspeti.

  — Možda i hoćeš.

  Nasmešio se dok smo prilazili vratima.

  — Počeću sa tvojom ružom još noćas. Budi pažljiv tamo dole.

  — Svakako. Hvala.

  Kao što sam rekao, lud za gljivama, ali u suštini dobar momak.

  Moje prostorije u tvrđavi Tirelijana bile su direktno priključene Hramu sa njegove unutrašnje strane i malo ulevo. Bile su mnogo prostranije od moje pretrpane kabine, a bio sam zadovoljan što je marsovska civilizacija napredovala dovoljno da otkrije prednosti i udobnost madraca. Osim toga, krevet je bio dovoljno dugačak da se ja na njemu ispružim, što je bilo iznenađujuće.

  16

  I tako sam se raspakovao i napravio šesnaest 35—m
ilimetarskih snimaka

  unutrašnjosti Hrama, pre nego što sam prešao na knjige.

  Škljocao sam dok mi nije bilo muka od okretanja stranica, a da ne znam o čemu govore. Zato sam počeo sa prevođenjem radova iz istorije.

  »Lo. U tridesetsedmoj godini Procesa Šilen došla je kiša, koja je smatrana snagom

  obnove i bila je retka pojava, koja je obično smatrana za blagoslov.

  Ali to nije bilo životvorno seme Malana koje je padalo iz neba. Bila je to krv univerzuma što je kapala iz njegove vene. I poslednji dani su bili iznad nas. Konačni ples je trebalo da počne.«

  »Kiša je donela kugu koja ne ubija i poslednji pasusi Lokara su počeli dobovanjem

  njenih kapi...«

  Pitao sam se šta je, do đavola, Tamur time mislio, jer on je bio istoričar i valjda je trebalo da se pridržava činjenica. Ovo nije bila njihova Apokalipsa.

  Osim ako možda...

  Što da ne? Razmišljao sam. Šačica ljudi u Tirelijanu je samo ostatak jedne, očigled-no, nekad vrlo razvijene kulture. Imali su ratove, ali ne i holokauste; nauku, ali vrlo malo tehnologije. Kuga, kuga koja ne ubija...? Da li je ona to mogla da učini? Kako, ako nije fatalna?

  M'Kvaji, M'Kvaji! Kada si mi najpotrebnija, nema te u blizini!

  Da li bi bilo faux pas potražiti je? Da, zaključio sam. Podrazumevalo se da mogu da se krećem samo u prostorijama koje su mi prikazane. Moraću da sačekam na odgovore.

  Proklinjao sam dugo i glasno, na mnogo jezika, nesumljivo probijajući Malanove svete uši, tu, u njegovom Hramu.

  On, izgleda, nije mislio da me zbog toga usmrti, pa sam na kraju rešio da se malo

  odmorim.

  Mora da sam spavao već satima, kada je Braksa ušla u moju sobu, noseći malu lampu. Probudila me je tako što me je povukla za rukav pidžame.

  Rekao sam: zdravo. Razmišljajući unazad i nije bilo mnogo drugog da se kaže.

  — Zdravo.

  — Došla sam — rekla je, — da čujem tvoju pesmu.

  — Kakvu pesmu?

  — Tvoju.

  — Oh.

  Zevnuo sam, seo i činio stvari koje ljudi obično čine kada ih neko probudi usred noći da čitaju poeziju.

  — To je vrlo ljubazno od tebe, ali nije li ovaj čas pomalo nezgodan?