Alef Science Fiction Magazine 023 Page 3

  3

  Kao i na skoro svim drugim mestima u ovoj beskrajnoj dolini, sa obe strane Reke bile su ravnice. Obično su se prostirale oko kilometar i po do dva i po kilometra u širinu. Bile su ravne kao kućni pod, ali su se blago uzdizale prema brežuljcima. Ravnice su bile prekrivene kratkom travom koju ni najupornije gaženje nije moglo ubiti. Tu i tamo našlo se pokoje drvo.

  Onostran ravnica, brežuljci su počinjali, i to prvo kao humke oko sedam metara visoke i dvadesetak široke. Bliže planinama, humke su postajale šire i više i najzad se sjedinjavale. Bregove je pokrivala gusta šuma. Od svakih stotinu stabala osamdeset je

  bilo od vrste nazvane »gvozdeno drvo«, bila su to duboko ukorenjena čudovišta čija kora je bila otporna na vatru i na udarce čak i oštrica čeličnih sekira — a takvih je veoma malo bilo na ovoj metalom siromašoj planeti. Pod drvećem su rasli dugačka trava i bambusi — neki visoki samo šezdesetak centimetara, a neki tridesetak metara.

  Za razliku od svih drugih oblasti u kojima je Tom bivao, ovde nije bilo jasenovog i tisovog drveća, tako da se lukovi i strele nisu mogli često videti. Ve‐ćina lukova bila je pravljena od čeljusti jedne ogromne ribe, ali, očigledno, ovdašnji narod nije ni te ribe često hvatao. Čak ni ovdašnji bambusi nisu bili pogodni da se upotrebljavaju kao lukovi.

  Iza bregova uzdizale su se planine. Niži delovi bili su izlomljeni, sa malim kanjonima, pukotinama, i malim platoima. Na visini od oko hiljadu i petsto metara planine su se pretvarale u neprekinute litice, glatke poput stakla. Litice su se vertikalno uzdizale još kolometar i po. ali su se čak, blizu vrha, i povijale prema van. Bile su nedostupne za penjanje. Ako bi čovek želeo da dospe u dolinu sa druge njihove strane,

  morao bi poći niz Reku, a to bi moglo trajati godinama. Dolina ove reke bila je zmija sveta; krivudala je od svojih izvorišta na Severnom polu, stizala sve do Južnog pola, a onda išla drugom hemisferom natrag, nagore, do ušća na Severnom polu.

  Tako su bar ljudi pričali. Niko to, još, nije dokazao.

  U ovoj zoni, za razliku od drugih gde je bio, Tom je video ogromne lijane koje su se

  omotavale oko stabla pa čak i oko nekih snopova bambusa. Iz lijana je raslo večno cveće mnogih veličina i oblika, sa bojama koje su obuhvatale svaku nijansu spektra.

  Dolina je u nekih petnaestak hiljada kilometara bila tiha, zamrznuta eksplozija boje; onda je. sasvim naglim prelazom, drveće opet dobijalo neukrašenu, asketski zelenu boju; zatim opet cveće, pa opet zeleno, i tako neizmenično. Ovo je bio jedan od

  bujno šarenih segmenata.

  Kilometar i po od poprišta. Miks je naredio Bitniji da krene ka levoj obali. Uskoro je

  Ješua spustio jedro, a katamaran se nosem navukao na kosinu obale. Njih troje siđoše,

  a iz gomile se pruži mnogo ruku koje dohvatiše dva korita i izvukoše ih sasvim na oblau.

  Muškarci i žene okružiše novodošle, postavljajući mnoštvo pitanja. Miks poče da odgovara na pitanje jedne zgodne ženske, ali ga prekide nailazak vojnika. Vojska je 11

  imala oklope i šlemove od stavljene riblje kože ojačane ribljim kostima, oblikovane prema onome što se koristilo u vreme Čarlsa Prvog i Olivera Kromvela. Vojnici su nosili male, okrugle štitove od hrastovine pokrivene stavljenom kožom, i duga koplja sa kamenim ili drvenim vrhovima, kao i teške bojne sekire i močuge. Debele čizme od štavljene riblje kože štitile su im noge do neposredno iznad kolena.

  Njihov zastavnik, Alfred Regius Svinford, saslušao je Miksov raport samo do

  polovine, zato što je tada Miks prekinuo samoga sebe rečima: »Gladni smo. Ne bi li ovo

  moglo da pričeka dok ne napunimo svoje kofe?

  Pokazao je gestom prema najbližem od pečurkastih kamenova, visokom dva metra

  i približno isto toliko širokom. Dna sivih cilindara nekolicine prisutnih ljudi bila su već ugurana u udubine na gornjoj strani stene.

  »Kofe?« reče zastavnik. »Ne, mi ih zovemo korne, stranče. A to je skraćeno od

  'kornukopija', rog izobilja. Dajte mi vaše korne. Napunićemo ih za vas, a želuce možete puniti kad lord Staford završi razgovor sa vama. Pobrinuću se da budu valjano označene«.

  Miks slegnu ramenima. Nije bio u poziciji da se raspravlja, iako je, kao i svako drugi, osećao nelagodnost na pomisao da će se razdvojiti od svoje »svete kofe«. Njih troje pođoše, okruženi vojnicima, preko ravnice, ka jednom brežuljku. Prošli su pored mnogo jednosobnih bambusovim koliba. Na vrhu brda bio je golem kružni zid od balvana. Prodoše kroz kapiju u ogromno dvorište. Njihovo odredište, zgrada Saveta, bila je izdužena trougaona brvnara u sredini dvorišta. Iza spoljašnjeg zida palisade bila je široka pešačka staza, a uz nju i mnogo osmatračkih kula. U odbrambenom zidu bilo je

  mnogo prozora i proreza namenjenih da branioci kroz njih bacaju koplja ili sipaju zapaljeno riblje ulje na napadače; duž gornje ivice zida, balvani su bili izdeljeni u šiljkove. Postojali su i drveni kranovi koji su se mogli zaokrenuti tako da ponesu mreže pune teškog kamenja i isprazne ih iznad napadača.

  Miks vide deset velikih drvenih rezervoara napunjenih vodom i šupe za koje je pretpostavio da sadrže zalihe sušene ribe, žirovog hleba, i oružja.

  Iz jedne šupe, međutim, izlazili su ljudi koji su nosili korpe sa zemljom. Oni su, po

  svoj prilici, kopali tajni podzemni tunel do prostora izvan utvrđenja, radi bekstva ili napada s leđa na neprijatelja. To nije mogla biti tolika tajna ako su dopuštali strancima da vide dokaze o njenom postojanju. Miksa u jednom trenutku proze osećaj hladnoće.

  Možda nijednom strancu koji sazna za tunel nije dopušten odlazak.

  Miks ne reče ništa. Biće bolje da glumi budalu, iako nije bio ubeđen da bi na zastavnika ostario utisak toliko lošeg posmatrača. Ne. Treba da pokuša nešto, makar i

  slabo.

  »Bunar kopate«, reče on. »Dobra ideja. Ako budete pod opsadom, nećete morati

  da brinete o vodi.«

  »Upravo tako«, reče Svinford. »Trebalo je još odavno da ga iskopamo. Međutim,

  neko vrerne nismo imali dovoljno radne snage.«

  Miks nije smatrao da je uspeo da prevari ovog zastavnika, ali, bar je pokušao. U

  međuvremenu, sunce se već spustilo do vrhova zapadnog planinskog lanca. Sledećeg trenutka je potonulo, a dolinom se razleže grmljavina praćena erupcijom iz

  ornukopijskih stena duž obale. Večera je bila spremna.

  Staford i njegov štab sedeli su oko okruglog stola od čamovine na jednoj platformi,

  na udaljenom kraju dvorane. Između tog mesta i ulaza bio je dugi četvrtasti sto okružen mnogobrojnim bambusovim stolicama. Poklopci na plafonu bili su otvoreni da bi propuštali dnevnu svetlost, ali te svetlosti je brzo ponestajalo. Već bejahu zapaljene buktinje od čamovine natopljene ribljim uljem, i postavljene u držače na zidovima, ili u postolja na zemljanom podu. Dim se dizao ka visokim, pocrnelim gredama, a vazduh je

  zbog smrada ribe postajao teži. Ispod tog smrada osećao se drugi: smrad neopranih ljudskih tela. Miks je pomislio da je za takav prljavluk moglo biti nekog izvinjenja u 12

  Engleskoj sedamaestog veka, ali ovde, opravdanja nije moglo biti. Čovek se mogao sa

  lakoćom odšetati do reke. Međutim, Miks je znao da su stare navike uporne, mada se,

  ipak, polako i menjaju. Neprestanim pristizanjem ljudi iz kultura koje su praktikovale često kupanje postepeno se širilo i osećanje za istoću, kao i osećanje da je sramota biti prljav. Kroz deset ili petnaest godina ovi Englezi će se redovno sapunjati u Reci. Ili će bar većina njih to činiti. U svakoj kulturi uvek će postojati osobe koje smatraju da je voda samo za piće.

  A zapravo, ako se izuzmu neprijatnost telesnog smrada i estetika čistog tela, nije

  bilo razloga da se često peru. Na Rečnom svetu zaraznih bolesti nije bilo. Ali bolesti duha bilo je u izobilju.

  Zastavnik je stao pred platformom i raportirao Stafordu. Oni ostali za stolom, njih

  ukupno dvadeset, zurili su u pridošlice. Mnogo su pušili cigarete ili cigare dobijene iz kornukopija, iako u svom vremenu na Zemlji nisu znali za ta
kve stvari jer su sad pušili samo na lulu.

  Staford je ustao od stola da pozdravi svoje goste učtivo. Bio je to visok čovek, oko

  sto osamdeset osam centimetara, širokih pleća, dugoruk, vitak. Lice mu bejaše zduženo

  i uzano, obrve guste i umršene, oči sive, nos dugačak i šiljat, usne tanke, vilica napred isturena i sa dubokim vertikalnim ulegnućem na vrhu. Smeđkasta kosa visila mu je do

  ramena i malo duže, na krajevima ukovrdžana.

  Prijatnim glasom, sa jakim severnjačkim naglaskom — bio je rođen u Karlajlu, blizu

  škotske granice — zamolio ih je da sednu za sto. Ponudio im je da biraju između vina,

  viskija, i likera. Znajući da je snabdevanje ograničeno, Miks je ovu ponudu shvatio kao dobar znak. Staford ne bi bio tako izdašan sa skupim artiklima prema ljudima koje bi smatrao neprijateljima. Miks je omirisao piće, nasmešio se osetivši miris odličnog burbona, i otpio malo. Najradije bi odmah iskapio čašu, ali to bi značilo da bi njegov domaćin morao odmah da mu ponudi sledeću.

  Staford zatraži od Toma Miksa da ispriča šta je bilo. Priča je trajala dugo. Za to vreme, u dva velika ognjišta, koja su se nalazila levo i desno od centralnog dela dvorane, naložne su vatre. Miks je primetio da su neki od donosilaca drveta niski, jako crnomanjasti muškarci i žene mongolskog izgleda. Pretpostavio je da su došli sa druge

  strane Reke, sa teritorije koju su držali Huni. Prema onome što je Tom čuo, bili su rođeni približno u vreme kad je Atila osvajao Evropu, u petom veku hrišćanske ere. Nije mogao znati da li su to robovi ili izbeglice s one strane Reke.

  Staford i ostali slušali su Miksa pijući i dodajući tek poneki komentar. Uskoro su im

  donete njihove »korne«, i svi počeše da jedu. Tom je bio prijatno iznenađen onim što

  mu je te večeri dato u njegovoj kofi. Hrana je bila meksička: takosi, enčilade, burito, pasulj — salata, a za piće tekila sa kriškom limuna i malo soli. Sad se osetio više kod kuće, osobito kad se pokazalo da je od duvana dobio neke vitke, tamne rigare.

  Stafordu kao da se nije dopalo piće koje je dobio. Omirisao ga je, onda pogledao

  oko sebe. Miks je tačno protumačio taj izraz lica. »Da li biste želeli da se trampite?«

  reče on.

  Gradonačelnik reče: »A šta vi imate?«

  Ovo je dovelo do opširnog objašnjavanja. Staford je odživeo svoj život u vreme kad

  su Englezi tek počinjali da kolonizuju Svernu Ameriku: o njoj je vrlo malo znao. U

  njegovo doba Meksiko je bi teritorija koju su Španci osvojili, tako da on o Meksiku nije znao praktično ništa. Ali, kad je saslušao Miskovo dugotrajno objašnjenje, dodao mu je

  svoj pehar.

  Tom omirisa pehar i reče: »Pa, ne znam šta je ovo, ali ne bojim ga se. Evo, probajte

  tekilu.«

  Staford je postupio prema preporučenoj proceduri: tekila, pa odmah so i limun.

  »Zufff! Kao da mi vatra kulja iz ušiju!«

  Uzdahnuvši, Staford je dodao: »Baš čudno. Ali izvanredno prijatno i razgaljujuće. A

  13

  vaše?«

  Miks otpi malo. »Ah! Ne znam koja je to, kog vraga, vrsta. Ali ukus je odličan, mada pomalo grub. Kakvog god da je porekla, ovo je vino — nekakvo. Možda su ovo cevčili drevni Vavilonci. Možda Egipćani, možda Malajci, ili je to japanski saki, pirinčano vino. Da li su Acteci imali vino? Ne znam, ali ovo je jaka stvar, malo kiselo ali privlačno«.

  »A tekila je destilovano alkoholno piće koje se dobija iz središnjeg soka biljke zvane stogodišnja aloja, ili agava. Pa, evo, za međunarodno bratstvo, da ne bude diskriminacije protiv stranog alkohola, i, za vaše dobro zdravlje.«

  »Čujmo, čujmo!«

  Pošto je dokrajčio svoje piće iz »korne«, Staford naredi da im donesu burence lišajnog likera. To piće bilo je sačinjeno od alkohola destilovanog iz zeleno‐plavog lišaja koji je rastao na liticama, od vode, i od sušenog, sprašenog lišća lijana, koje je dodavno radi ukusa. Popivši pola vrča. Staford reče: »Ne znam zašto su Kramerovi ljudi bili toliko željni da vas ubiju da su se usudili da zađu u moje vode.«

  Govoreći pažljivo i polako, da bi ga lakše razumeli, Miks poče svoju priču. S

  vremena na vreme, Staford je klimanjem glave davao znak jednom oficiru da sipa Miksu

  sledeće piće. Miks je bio svestan da ova izdašnost nije zasnovana samo na

  gostoljubivosti. Ako Staford dovoljno napije svog gosta, ovaj može, ako je špijun, reći nešto čime bi se odao. Miks je, međutim, bio još daleko od onog stupnja napijenosti kad bi počeo da priča svašta. Sem toga, nije imao šta da krije. Ili, bar, ne mnogo.

  »Od kog vremena u prošlosti želite da započnem svoju priču?«

  Staford se nasmejao, a njegove lagano zacrvenjene oči izgledale su veselo.

  »Za sad, izostavite vaš zemni život. A ono pre vašeg prvog susreta sa Krame‐rom

  ispričajte skraćeno.«

  »Dakle, ja sam, još od samog Dana svih duša« — bio je to jedan od naziva za onaj

  dan kad su stanovnici Zemlje dignuti iz mrtvih — »lutao niz Reku. Iako sam rođen u Americi leta gospodnjeg 1880, a umro 1940, nisam vaskrsao među ljudima iz mog vremena i mašta. Našao sam se u zoni sa Poljacima iz petnaestog veka. S druge strane

  Reke bili sii nekakvi Indijanci patuljastog rasta, kao Pigmeji. Do tada nisam znao da su takvi postojali, mada Čeroki Indijanci imaju legende o takvima. Ovo znam zato što sam i sam jednim delom Čeroki.«

  To je bila laž, jedna od onih laži koje je filmski studio izmislio da bi uvećao slavu Toma Miksa. Ali on je tu laž toliko puta izgovorio, da je napola poverovao u nju. Ništa mu nije moglo škoditi ako lažucne još koji put.

  Staford podrignu i reče: »Pomislio sam, kad sam vas prvi put video, da u sebi imate

  nešto crvenokožačke krvi.«

  »Moj deda bio je poglavica Ćerokija«, reče Miks. Nadao se da će mu njegovi preci,

  Englezi, pensilvanijski Holanđani, i Irci, oprostiti.

  »U svakom slučaju, nisam se baš dugo zadržao kod Poljaka. Želeo sam da dospem

  na neko mesto gde ću moći da razumem jezik. Otresao sam prašinu sa svojih stopala i

  jurnuo kao prugastoguzi majmun.«

  Staford se nasmeja i reče: »Kakve lakrdijaške govorne slike!«

  »Brzo sam uvideo da na ovom svetu uopšte nema konja, niti ma kakvih životinja

  sem ljudi, glista, i riba. Zato sam napravio sebi čamac. Krenuo sam u potragu za ljudima mog vremena, nadajući se da ću naići na one koji me poznaju. Ili na one koji su čuli za mene. Imao sam nešto slave za života; milion ljudi su znali za mene. Ali neću sad o tome.

  Računao sam da, ako su ljudi raspoređeni duž Reke u skladu s tim kad su rođeni,

  bez obzira što ima mnogo izuzetaka poput mene, ljudi dvadesetog veka treba da budu

  blizu ušća. To, kao što sam posle saznao, nije baš tako. U svakom slučaju, imao sam uz

  sebe desetak muškaraca i žena, pa smo brodili niz struju i niz vetar nekih, ček' da razmislim, blizu pet godina. S vremena na vreme smo zastajali da se odmorimo ili da 14

  radimo na kopnu.«

  »Da radite?«

  »Kao plaćenici. Dobijali smo ekstra cigarete, šljoku, dobru hranu. Zauzvrat,

  pomagali smo ljudima kojima je pomoć bila zaista mnogo potrebna a koji su imali pravdu na svojoj strani. Većina muškaraca bili su veterani zemaljskih ratova, a i neke od žena su to bile. Ja sam diplomirao na Vojnom institutu u Virdžiniji...«

  Još jedno filmadžijsko šuć‐muć.

  »Za Virdžiniju čuh«. reče Staford. »Ali...«

  Tom Miks je morao da zastane u svojoj naraciji i da pita koliko Sraford zapravo zna

  o istoriji posle njegove, Staf'ordove, smrti. Englez mu odgovori da je dobio neke informacije od jednog lutajućeg Albanca koji je umro 1901. i od jednog Persijanca koji je umro 1897. Bar je pretpostavljao da su oni te datume tačno kazali. Obojica su bili muslimani, zbog čega je bilo teško prevesti njihov kalendar na hiršćanski. Sem toga, n
i jedan ni drugi nisu mnogo znali o istoriji sveta. Jedan je pomenuo da su američke kolonije stekle nezavisnost posle jednog rata. Staford tada nije znao da li da veruje ili da ne veruje tom čoveku. Tvrdnja je bila toliko apsurdna.

  »Kanada je ostala lojalna«, reče Miks. »Vidim da imam mnogo toga da vam kažem.

  Uglavnom, borio sam se u špansko‐američkom ratu. u bokserskom ustanku, u filipinskoj

  pobuni, i u burskom ratu. Kasnije ću objasniti koji su to događaji bili.«

  Ni u jednom od tih sukoba Miks se nije borio, ali, šta mari. U svakom slučaju, borio

  bi se da je dobio šansu da to učini. Kad je po drugi put bio u sastavu američke konjice, dezertirao je. zato što je želeo da pode na front a prokleta vojna birokratija ga je držala kod kuće.

  Nekoliko puta nam se desilo da se iskrcamo na neko mesto koje izgleda prijateljski,

  pa da nas potom uhvate trgovci robovima. Uspevali smo da pobegnemo, ali došlo je vreme kad sam od prvobitne grupe ostao samo ja. Oni ostali ubijeni su, ili su odustali jer su se zamorili od putovanja. Moja divna mala Egipćanka, kćer faraona... pa, i nju ubiše.«

  U stvari, ta Miriam bila je dete jednog kairskog radnika u trgovini, a rođena je negde u osamnaestom veku. Ali Miks je bio kauboj, a kauboji uvek malo ukrase istinu.

  Možda i malo više. U svakom slučaju ona je, metaforično gojvoreći, stvarno bila od faraonskih predaka. A u ovom svetu, kao i u prethodnom, bilo je važno šta ljudi veruju a ne kakve su činjenice.

  On reče: »Možda ću opet naleteti na nju jednog dana. I na ostale. Mogli su biti ponovo vaskrsnuti nizvodno baš kao i uzvodno.«

  Zastao je pa rekao: »Smešno je to. Među milionima, možda milijardama faca koje

  sam video ploveći Rekom, nije se našlo ni jedne osobe koja bi mi bila poznata iz zemnog života.«

  Staford reče.‐ »Sreo sam filozofa koji je izračunao da bi duž Reke moglo biti najmanje trideset pet milijardi ljudi.«