Alef Science Fiction Magazine 018 Page 2

  ovaj tokom čitavog puta nije udaljio ruku od bacača o pojasu.

  »Šta se tamo nalazi?«, upita Julijano Erdober Ris.

  »Veće Staraca ovog grada«, reče mladić.

  Glas mu je bio visok i prodoran. Na trenutak Julijano Erdober Ris uhvati njegov pogled i lecnu se. Bledoplave oči mladića delovale su mu neobično poznato, samo što

  nije mogao da pogodi gde i kada je video nešto slično. Ali ono što ga je prenerazilo bio je pogled koji mu je upućen. Majko Zemljo, ovaj čovek me mrzi. Nikada u životu nije video pogled u tolikoj meri pun gneva. Ali zašto? upita se. Sasvim je sigurno da se nikada ranije nismo sreli. Ponovo je za trenutak spustio pogled na mladićevu desnicu u blizini bacača. Pa, bar se toga ne moram bojati.

  6

  Pognuo je glavu da izbegne dovratak, koji je bio najmanje pedalj niži nego što je

  trebalo, i ušao u polutamu hodnika.

  Svuda oko njega bile su naslagane kutije i sanduci sa različitim materijalom i opremom — video je zemaljske, novoaustralske i kobranske nalepnice — ali nigde nije

  bilo ni traga neredu. Ponovo se začudio sistematičnosti i požrtvovanosti kojom je ovaj ratnički narod organizovao svoj egzodus i za četvrtinu smanjio ratne gubitke koje je Oko Zmije odlučilo da mu nanese. Za podizanje ovog provizornog podzemnog naselja na Zemlji bilo bi potrebno bar šest meseci — a Kernlanđani se uz to još nisu koristili pseudoživim mehanizmima. Ono što su postigli graničilo se sa nemogućim. I u svojoj tragediji ostali su veliki, pomislio je Julijano Erdober Ris.

  Glavna sala Veća Staraca nije imala tavanicu. Julijano Erdober Ris pomalo zbunjeno

  podiže pogled prema visokom svodu difenzorskog polja sila koje je držalo stotine tona

  rastresite zemlje iznad kernlanđanskog grada, a onda se usredsredi na ljude koji su ga čekali.

  Sajmor Ajola Najstariji, organizator prelaska na Ahriman. Tora Ola, njegov

  pomoćnik koji je pravovremenom akcijom svojih trupa sprečio prostiranje mreže neprijateljskih kiberćelija u suptropskim krajevima planete i svojom odlukom spasao najmanje tri stotine hiljada ljudi. Pred Julijanom Erdoberom Risom stajale su boračke legende sveta ratnika. On primeti da su svi odeveni u skerletnocrvene odore.

  Osetio je da mu srce ubrzano bije. Kako li će reagovati na moj zahtev? , pitao se.

  Sa gledišta jednog Kernlanđana, molba koju je trebalo da im prenese bila je, pre svega, kukavička. Ovaj narod bio je poznat po tome što je svoje stavove iznosio vrlo direktno.

  Hoće li me odbiti i osramoćenog poslati kući?

  To, razume se, nije smeo dozvoliti. Od njihovog pristanka je mnogo toga zavisilo.

  Sajmor Ajola priđe i jedva primetno mu klimnu glavom. Julijano Erdober Ris

  zamalo da mu pruži ruku, ali se zadrža u poslednjem trenutku i umesto toga i sam klimnu. Verovatno predvodnik Kernlanđana uopšte ne bi shvatio njegov gest: rukovanje

  u njihovoj kulturi uopšte nije postojalo. Lepo bi bilo kada bih napravio budalu od sebe već na samom početku pregovora.

  »Dolazim ti kao predstavnik Prve Planete«, reče Julijano Erdober Ris.

  Gost Veća Staraca po drevnom ritualu obraćao se samo Najstarijem, iako su njega

  mogli osloviti svi većnici. Pitao se koliko je taj starac bistrog pogleda unapred shvatio na osnovu poruke koju je poslao svetski savet. Od toga je zavisilo da li je odgovor unapred pripremljen.

  Stisnuo je zube i rešio da sve odmah pregrmi: »Zemlji je neophodna pomoć

  kernlandijskih ratnika.«

  »Mnoge su nevolje zadesile Prvu Planetu i Kernlandiju otkako smo se poslednji put

  videli, generale Rise«, reče Najstariji. Ris se pitao o čemu li misli u tom trenutku. Oseti da se znoji pred njim, kao učenik pred strogim učiteljem. »Mučki napad Oka Zmije slomio je snagu ovog nekada moćnog naroda. Nismo više kao što smo nekad bili. Ali Kernlanđani su uvek pomagali zvezdi vodilji čovečanstva i nikada nisu ostavljali u nevolji ratnike Prve Planete. Govori šta je to što želiš i biće ispunjeno.«

  Nije čak ni pitao o čemu se radi, pomisli Julijano Erdober Ris uz mešavinu neverice

  i olakšanja. Šta to treba da znači? Zar je toliko siguran da će ispuniti zavet o

  saradnji koji su Kernlanđani još ko zna kada dali matici Zemlji? Takva čvrstina kada

  treba da se slede sopstveni stavovi... jesu li bili u pravu oni koji su ih nazivali fanaticima?

  Julijano Erdober Ris primeti da je mladi pilot koji ga je doveo još uvek u većnici.

  Zauzeo je mesto pokraj zida i sada se meškoljio i probadao Risa užarenim pogledom.

  Zar ne namerava da ode? Tek tada se Ris setio da je, prema starim kernlandijskim zakonima, mladić njegov ritualni domaćin i čuvar koji ga mora pratiti tokom čitave svečane posete. Životi njih dvojice pripadali su jedan drugom sve dok poseta ne bude

  7

  završena. Neobičan zakon, kao još mnogo toga vezanog za Kernlanđane, mada ne lišen

  jednostavne iskrenosti i, samim tim, veličine.

  Ali uloga ritualnog domaćina bila je veoma odgovorna. Zar članovi veća imaju toliko poverenja u to dete, upitao se Ris.

  Najstariji ga je mirno gledao i čekao da nastavi. »Prva Planeta je svesna koliko je

  ovo bolan trenutak za narod Kernlandije«, rekao je Julijano Erdober Ris. »Ali Prva Planeta zna da vi nikada niste poklekli pred nedaćama i da nećete to učiniti ni sada.«

  Najstariji je mirno prihvatio tu rečenicu, kao da je to nešto što se samo po sebi razume.

  »Potrebna nam je pomoć u ljudstvu za ekspediciju koju spremamo za put ka Oku Zmije.«

  Niko od prisutnih nije ispustio ni glasa, ali on vide da su neki članovi Veća Staraca

  počeli da se zgledaju.

  »Prva Planeta je svesna da se radi o matičnom svetu onih koji su pobili polovinu

  čovečanstva«, nastavio je Ris. »Put na njega nam je otvorila žena poreklom sa Kernlandije, ratnica po imenu Ana Ahala. Čuo sam da neki Kernlanđani ne odobravaju

  ono što je učinila, ali ona je u sebi našla snage da se zaputi sama na svet naših najvećih neprijatelja i da nam pošalje podatke zahvaljujući kojima sada možemo poslati ekspediciju.«

  Julijano Erdober Ris je odmeravao lica članova Veća. Pitao se kako su shvatili njegove reči. Svi su ga pažljivo slušali i niko među njima nije se promeškoljio niti skrenuo pogled dok je govorio. Iako je, pomisli on, ono što sam im upravo predložio opasno koliko put u sam pakao. Vekovima niko živ nije prodro kroz odbrambene barijere najgoreg čovekovog neprijatelja — i tek je Ana Ahala odškrinula vrata koja su vodila u unutrašnjost. A koliko je u tome uspela, ostaje tek da se vidi.

  »Zemlja te nije poslala pre nego što je temeljito razmislila o svemu, generale Rise.

  Reci nam šta imaš.«

  Julijano Erdober Ris ponovo osmotri članove Veća. U sebi prokle njihovo držanje.

  Na svakom drugom svetu mogao bi da pročita bar neki detalj sa lica domaćina, da otkrije makar najneprimetniji mig koji bi mu pokazao kako su primljene njegove reči. Ali ovi ljudi su bili kao isklesani od kamena. Neki među njima verovatno su bili stari stotinu, možda stotinu pedeset godina, ali otkako je ušao niko od njih nije seo, niko se nije čak ni pogurio i samo su sede kose i naborana lica govorili o njihovom dobu.

  »Poznato je da je Oko Zmije svet veštačkog porekla, Dajsonova sfera koja

  obuhvata čitavo tamošnje Sunce i koja je u stanju da primi milione svetova velikih kao Prva Planeta«, govorio je on. »Svako zna da njihove armije čine neživi mehanizmi —

  zbog čega su gotovo nezaustavljive.« Možda ne bi trebalo da im o tome govorim, pomisli Ris. Ovi ljudi su, kao niko drugi u istoriji, na sopstvenoj koži iskusili istinitost tih reči. On odbaci tu misao i nastavi: »Njihovi ratni automati ne znaju za samilost, niti shvataju značenje reći poraz. Oni su kao roj insekata ubica koji će nastaviti da navaljuju koliko god da ih je uništeno i ne tako davno čak i vrhovna komanda Prve Planete pomislila je da ćemo možda, i pored svega, izgubiti rat.« Ove poslednje reči teškom mukom su se probile kroz grlo Ju
lijana Erdobera Risa. Sve donedavno to je bila najstroža tajna i on je bio prvi čovek sa ovlašćenjem da je otkrije stanovnicima drugih svetova. Kernlanđani su ga nemo gledali.

  »Mogu vas obavestiti da sada postoje mnogi nagoveštaji da je napadima Oka

  Zmije zauvek došao kraj.«

  Ovo je izazvalo odgovarajuću reakciju. Začuo je tiho mrmljanje, pa zatim i glasnije,

  pre nego što to prekide pokret ruke Najstarijeg. »Na osnovu čega to zaključuješ?«

  upitao je Sajmor Ajola.

  »Cilj napada Oka Zmije bio je stvaranje jedne od najčudovišnijih tvorevina za koje

  je čovek ikada čuo«, reče Julijano Erdober Ris. »Bilo bi to veštačko biće nastalo 8

  stapanjem snimaka umova svih žrtava koje su ikada stradale u sukobima protiv njih.« I

  ovo je za Kernlanđane bilo novo. Oni su znali da Oko Zmije prikuplja umove poginulih u memoriju svojih kompjutera, ali verovatno nisu mogli naslutiti s kojim ciljem. Najstariji je još jednom bio prinuđen da podigne ruku ne bi li utišao većnike. »Taj projekat bio je nazvan Um Milijarde, i u trenutku dolaska Ane Ahale na mesto događaja upravo je bio

  pred ispunjenjem«, rekao je Ris. »Ali nešto je pošlo kako ne treba.«

  Najstariji ga je bez reči gledao.

  »Zemaljski stručnjaci smatraju da je početak procesa stapanja milijardi umova izazvao naglo preopterećenje energetskih postrojenja kiborškog sveta. Na Prvoj Planeti, kod laboratorijskih ogleda fuzije svega dve ili tri misaone matrice i to kod životinja, iznos utrošene energije bio je znatan. U slučaju Oka Zmije, energija je bila veća za dvanaest redova veličine. Naši analitičari veruju da je to izazvalo nekontrolisanu reakciju koja je raznela postrojenja. Ne možemo biti sigurni, jer veza sa Anom Ahalom

  prestala je u trenutku najgorih razaranja, ali postoji čak i model čitavog događaja, koji funkcioniše vrlo uverljivo.«

  »Dakle, Oko Zmije je zauvek mrtvo«, reče Najstariji.

  »To je ono što nameravamo da otkrijemo«, odvrati Julijano Erdober Ris. »Ali ono

  što sigurno znamo je da su kiborške zone smrti, koje su okruživale Oko Zmije i uništavale sve što pokuša da priđe matičnom svetu, onesposobljene. Vrata kiborškog sveta po prvi put u istoriji otvorena su da kroz njih uđe ko želi.«

  Ovog puta ni reakcija Najstarijeg nije mogla da spreči žamor. »Šta želiš da učinimo?« pitao se Kernlanđanin.

  »Potrebni su nam ljudi za ekspediciju ka kiborškom svetu. Kernlanđani su pouzdani

  i opasni ratnici. Spremni su na sve — a to je upravo ono što nam sada treba. Opasnosti koje vrebaju na tako neizvesnom putu mnogobrojne su i zastrašujuće — i samo su najbolji od najboljih dovoljno dobri.«

  »Reci koga želiš.«

  »Među vama se nalaze ljudi koji su nekada bili unutar matrice ratnog kompjutera

  Oka Zmije i kojima je bila namenjena sudbina ujedinjavanja sa Umom Milijarde.

  Zahvaljujući svojoj veštini, oni su uspeli da pobegnu odatle i da se vrate u stvarni svet.

  Zemaljski sistem za održavanje života omogućili su im da u potpunosti raskinu vezu sa

  Okom Zmije i da ne budu spojeni sa Umom Milijarde. Postojanje svih tih ljudi sada održavaju naši kompjuteri, kao što su to nekada činila postrojenja Oka Zmije, i zbog toga su oni gotovo besmrtni. Potrebni su nam ti ljudi.« On zastade i obazre se po prostoriji. »Tražim Olmu Onolu, pratilju Ane Ahale kroz glaubmajster probu i njenu najverniju drugaricu. Tražim sve pripadnike skupine besmrtnih koji su spremni da pođu

  sa nama.« On diže pogled i osmotri okupljene članove Veća.

  Izraz lica najstarijeg nije se mogao odgonetnuti. »Onda ćeš dobiti te ljude.

  Pretpostavljam da se prisutni slažu da zemaljski ratnik povede one koji su mu potrebni u ekspediciju o kojoj je govorio.«

  »Priča se da Zemljani imaju dovoljno hrabrosti da bez tuđe pomoći svršavaju svoje

  poslove!« oštar, prodoran glas zaori se većnicom. Sve glave se okrenuše prema njemu.

  Bio je to mladi pilot presretača, Risov domaćin. Pošao je iz jednog ugla prostorije i sada se već nalazio na sredini većnice, gurajući se između okupljenih Kernlanđana. Ris primeti da niko od njih ne pokušava da ga zaustavi.

  Mladić zajapureno stiže i zaustavi se ispred Risa. »Priča se da Zemljani imaju dovoljno ponosa i dostojanstva i da nikada nisu molili druge za pomoć. Ali general Ris je poslao jednu Kernlanđanku na svet neprijatelja, umesto da sam pođe. On sada ponovo

  traži Kernlanđane za sličnu misiju. Hrabri su ratnici Prve Planete. Da li je general Ris izuzetak«?

  Julijano Erdober Ris oseti da mu se licem širi vrelina. Ovo je bilo ono čega se najviše plašio. Sve vreme se bojao da Kernlandani podozrevaju zbog čega je došao i da

  9

  će ga bez mnogo prenemaganja odbiti. Svi ljudi, a naročito besmrtnici, bili su im neophodni tokom herojskih napora oko naseljavanja Ahrimana.i svakako ih nisu lako mogli ustupiti za nešto što je po njihovom mišljenju verovatno bilo avantura bez mnogo veze sa stvarnošću. Ali ovako oštar napad nikako nije očekivao.

  Verovatno su sve unapred isplanirali, pomislio je ogorčeno. Pogledaj ih sada. Niko

  ne miče ni malim prstom da bi zaustavio to derište.

  Ali Julijano Erdober Ris vraški je dobro znao šta mora da učini.

  »Optužuješ me za kukavičluk«, rekao je tiho, ali dovoljno razgovetno da ga svi u prostoriji mogu čuti. »Treba li da ti dokažem suprotno?«.

  Salom prostruji žamor. Eto, učinjeno je, pomisli Julijano Erdober Ris. To ste i želeli, zar ne, pomisli on nemo se obraćajući okupljenima. Video je da je mladi pilot prebledeo. Jer Risove reči mogle su se, prema kodeksu ponašanja Kernlanđana, protumačiti samo na jedan način. Upravo je, pred čitavim Većem Staraca, izazvao mladog ratnika na dvoboj.

  VERMER

  Krik se prolomi džunglom i trenutak kasnije grabljivica sa krilima nalik na krila slepog miša poče da komada žrtvu koja je još uvek skičala i besno se branila. Ubrzo svi zvuci prestadoše i čulo se još samo prskanje krvi po lisnatom pokrivaču Ahrimana.

  Da li bi ovakav događaj jedan Kernlanđanin smatrao rdavim predskazanjem, upita

  se Julijano Erdober Ris. Nikada nije mogao u potpunosti da shvati taj narod, koji je u nekim stvarima bio daleko ispred ostalih ljudi, dok je u drugim iskazivao gotovo pagansku zaostalost. Reakcija jednog Kernlanđanina teško se mogla planirati, pomisli on. Ipak su ti isti ljudi manipulisali mojim postupcima kao da sam najobičnije dete.

  On i mladi pilot stajali su na proplanku pokraj reke, goli do pojasa, a oko njih bilo je možda trideset ili četrdeset Kernlanđana, dostojanstvenih lica, odevenih u crvene odore. Po drevnom zakonu, borba se vodila do smrti ili težeg ranjavanja jednog od njih, a kao oružje korišćeni su tradicionalni nadrah noževi sa dugim, metalnim drškama i po dva potpuno razdvojena sečiva. Julijano Erdober Ris odmeri u ruci oružje, koje mu se učini preteško, a onda osmotri mladog Kernlanđanina. Pilot, je znalački držao dvostruki nož u ruci, kao da se njime već mnogo puta koristio.

  Poznavanje oružja i mladost, to je na njegovoj strani, pomisli Julijano Erdober Ris i

  obema rukama steže dršku nadraha. Kernlandijski zakoni, prođe mu kroz glavu, a u ustima mu se nakupi gorčina. Ovako nešto se ne bi moglo dogoditi valjda ni na jednom

  naseljenom svetu. Diplomatski imunitet je svuda bio garantovan, ali za ove ljude on ne predstavlja ništa, pomislio je. Svi zakoni Kernlanđana bili su zasnovani na hejtol filozofiji, iskazivanje hrabrosti i čvrstine, i verovatno se nisu menjali poslednjih tri ili četiri stotine godina. Narod samuraja, pomisli Julijano Erdober Ris.

  Ali pomoć tog naroda, čiji su postupci predstavljali anahronizam čak i pre nekoliko

  vekova, sada mu je bila neophodna i on je znao da ni po koju cenu ne sme dozvoliti da

  izgubi ovu bitku. Julijano Erboder Ris bio je svestan da njegovi domaćini verovatno znaju za njegovu neranjivost, ali su zato namestili borbu sa mladićem koji im je svakako jedan od najveštijih ratnika. Ris se priseti načina na koji je mladić pilotirao kro
z uski tunel u džungli. Verovatno neće ni pokušavati da me ubije, pomisli on, već da me osramoti. A to je baš ono što ne smem dozvoliti.

  Julijano Erdober Ris primeti staklasti sjaj u mladićevim očima. Autosugestija, pomislio je. Tokom borbe moraće od protivnika očekivati kompjuterski precizne i munjevite akcije. Ponovo se priseti pilotiranja kroz džunglu. Majko Zemljo, pa ne mogu se boriti protiv automata! Oseti iznenadni nalet panike i prisili sebe da ga suzbije, ali je u tome uspeo samo delimično.

  10

  Mladi ratnik se pokrenu. Pognut, mačijim pokretima je obilazio Julijana Erdobera

  Risa i vrebao pravo vreme za napad. Zemljanin stade u odbrambeni položaj,

  razmaknutih nogu i leve ruke malo ispružene; mladić odabra trenutak kada se našao bočno u odnosu na Risa i onda skoči.

  Ne prema njemu. Siloviti zamah odbacio je mladića više u stranu, on gipko doskoči i u poluokretu silovitim trzajem izbaci nogu prema Risovoj glavi. Ovaj u poslednjem trenutku odskoči i oseti struju vazduha kada ga stopalo promaši za nekoliko milimetara.

  Mladić se dočeka na noge i u poluskoku izmahnu drugom nogom.

  Udar zahvati Julijana Erdobera Risa po ramenu, zanese ga i izbaci iz ravnoteže, a

  gotovo u istom trenutku u lice ga pogodi novi zamah i zaslepi bolom.

  Kada mu se svetlaci razidoše ispred očiju, sedeo je na lišćem prekrivenom tlu, a mladić je stajao i posmatrao ga sa poluprezrivim smeškom na licu. Ris shvati da Kernlanđanin namerno uopšte nije upotrebio oružje da bi ga oborio. Loše je počelo, pomisli on, polako se dižući. Mladić je bio još brži nego što je očekivao, a autosugestija mu je dala doslovce neljudsku snagu. Namerava da se poigra sa mnome, pomislio je Ris,

  sve dok ga ne budem molio za milost. Za to ćeš malo pričekati, pomisli.

  Kerlanđanin sačeka da se Julijano Erdober Ris osovi na noge, a onda, brz kao zmija,

  izmahnu nožem prema njegovim grudima i u poslednjem trenutku okrete dvostruku oštricu prema zapešću. Ali Ris je za ovo bio spreman isečiva bezopasno udariše u njegov nož, a iskre odskočiše visoko u vazduh. Još jedan napad, pa još jedan, i svaki put je Julijano Erdober Ris parirao u poslednjem trenutku.