Alef Science Fiction Magazine 024 Page 2

  — Želeli bismo da znamo sve što vi znate. A onda bismo želeli da posetimo vaše

  Sunce i razgovaramo s njim.

  — Naravno. Rado ću vam pomoći koliko god mogu. — Keli ga je na vreme

  upozorila da se vasionci interesuju za Sunce, pa ga ništa od svega ovoga nije iznenađivalo. Ali niko nije znao šta konkretno oni žele da znaju o Suncu, niti zašto, pa se Keli nadala da će on to ovom prilikom možda saznati. U ovom trenutku padala su mu na

  pamet samo dva načina da nastavi konverzaciju: oba načina uključivala su pitanje.

  Pokušao je sa prvim. — Šta to želite da znate? Zar se naša zvezda mnogo razlikuje od

  drugih istoga tipa? Ako je tako, mi o tome ništa ne znamo.

  — Ne postoje dve jednake planete — reče vasionac. To je opet kazao Džonatan.

  Njegov glas postade uzbuđeniji. — Šta je ovo? Nećete ovde da govorite? Da li je naš brod nepogodno mesto?

  — Ne, sasvim je dobro — reče Rejnolds, pitajući se da li je mudro da i dalje ok‐

  leva da progovori o onome što ga zbunjuje. — Kazaću vam koliko znam. Kasnije, mogu

  da donesem knjige.

  — Ne! — vasionac nije vikao, ali Rejnolds je uvideo, po načinu kako su vasiončeve

  noge i nozdrve podrhtavale, da je svakako rekao nešto veoma neprilično.

  — Kazaću vam — reče sad Rejnolds — mojim rečima.

  Džonatan je sad stajao ukočeno, nepomično. — Dobro.

  Došao je čas da Rejnolds postavi ono svoje drugo pitanje, i on ga ubaci u dugu tišinu koja je usledila posle Džonatanove poslednje reči. — A zašto želite da znate o našoj zvezdi?

  — Radi toga smo došli ovde. Na svojim putovanjima posetili smo mnoge zvezde.

  Ali upravo smo vašu najduže tražili. Tako je snažna. A dobronamema. Retka

  kombinacija, kao što sigurno znate.

  — Vrlo retka — reče Rejnolds, pomišljajući da je ovo sasvim nerazumljivo. Ali zašto bi i bilo razumljivo? Bar je nešto saznao o prirodi misije ovih vasionaca, a i to je više nego što je iko drugi uspeo da sazna tokom onih meseci kad su se vasionci polako približavali Mesecu, detonirajući svoje hidrogenske bombe da bi usporili.

  7

  Rejnolds sad oseti samopouzdanje koje je i njega samoga iznenadilo. Već

  godinama se nije osetio tako samopouzdanim, iako sad za to nije imao nikakvog logičnog razloga. — Da li biste vi hteli da odgovorite meni na neka pitanja? O vašoj zvezdi?

  — Svakako, Bredli Rejnolds.

  — Kako se zove vaša zvezda? Koje su joj koordinate?

  — Ne — reče Džonatan, mašući vratom nadole. — To vam ne mogu reći. —

  Učestano je žmirkao desnim okom. — Nije ova galaksija naša galaksija. Nego je na‐ša galaksija previše udaljena za vaše instrumente.

  — A, tako — reče Rejnolds; nije mogao vasioncu otvoreno da kaže da je lažov.

  Ipak, moglo se očekivati da će Džonatan izbegavati da otkrije položaj svog matičnog sveta; i Rejnolds bi slično postupio u sličnim okolnostima.

  Ričard progovori. — Mogu li da se klanjam?

  Jedino što je Rejnolds mogao reći bilo je; — Da. — Zašto ne?

  Ričard je odmah i počeo. Razbacio je sve četiri noge u stranu, pod uglom koji ni za

  jednu zemaljsku žirafu ne bi bio moguć, legao na stomak, i opružio vrat po podu, blago češući njušku o pod.

  — Pa, hvala — reče mu Rejnolds, klanjajući se i sam malo u struku. — Samo, i mi

  možemo dosta da naučimo od vas. — Govorio je da sakrije svoju nelagodnost, upućujući reči Džonatanu ali nadajući se da će one podstaći Ričarda da se podigne na

  noge. Pošto ovo nije uspelo, Rejnolds poče da vergla onaj govor za koji mu je bilo naređeno da ga ovde održi. Znao je svaku reč napamet, i žurio je da sve ispriča što je moguće brže. — Mi smo zaostala rasa. U poređenju sa vama, mi smo u vasioni deca.

  Putovali smo samo do planeta koje su našoj Zemlji sestre, dok ste vi videli zvezde či‐ja svetlost mora godinama da putuje dok stigne do vaše domovine. Shvatamo da imate mnogo čemu da nas naučite, i prilazimo vam kao đaci velikome filozofu. Srećni smo da

  nam se pružila prilika da podelimo svoje skromno znanje sa vama, i jedino želimo da nam se da mogućnost da vas slušamo zauzvrat.

  — Hoćete duboko da upoznate našu zvezdu? — upita Džonatan.

  — I mnoge druge stvari — reče Rejnolds. — Vaš svemirski brod, na primer. On daleko prevazilazi naše skromno znanje.

  Džonatan poče opet munjevito da žmirka desnim okom.

  — To vi želite da znate?

  — Da, ako ste voljni da svoje znanje podelite s nama. I mi bismo rado da posetimo zvezde.

  Oko je sad žmirkalo brže no ikad. Žirafa reče:

  — Na žalost, ništa o ovom brodu vam ne možemo reći. Na žalost, ni sami ništa ne

  znamo.

  — Ništa?

  — Brod nam je poklonjen.

  — Mislite, niste ga sami izgradili. Niste. Ali sigurno imate mehaničare, individue koje su u stanju da poprave ovaj brod u slučaju kakve nevolje.

  — Ali to se nikad nije desilo. Ne verujem da se ovaj brod može pokvariti.

  — Možete li to da objasnite?

  — Našu rasu, naš svet, posetila su jednom drugačija bića. Dali su nam ovaj brod

  na poklon. Došli su do nas sa deleke zvezde samo da bi nam ga poklonili. Mi im se odužujemo tako što ovaj brod koristimo samo da uvećamo mudrost svog naroda.

  — Šta mi možete reći o toj drugoj rasi? — upita Rejnolds.

  — Skoro ništa, bojim se. Došli su sa jedne izvanredno stare zvezde u blizini pravog

  centra univerzuma.

  — I da li su ličili na vas? Fizički?

  8

  — Ne, već pre na vas. Bili su kao ljudi. Ali, molim, možemo li razgovarati o onom

  što je bitno? Naše vreme je kratko.

  Rejnolds klimnu glavom, i tog istog časa Džonatan prestade da žmirka. Rej‐noldsu

  je bilo jasno da se Džonatan umorio od laganja, što i nije bilo iznenađujuće: jer, očajno slabo je lagao. Ne samo što je pričao laži neverovatne po sebi, već je za to vreme i žmirkao kao luđak kome je pepeo upao u oko.

  — Ako vam govorim o našoj zvezdi — reče sad Džonatan, — hoćete li pristati da

  zauzvrat govorite o svojoj? — Vasionac je povio vrat napred, i mahao njime blago sleva nadesno. Bilo je očito da pridaje veliki značaj Rejnoldsovom odgovoru na ovo pitanje.

  Zato Rejnolds reče:

  — Da, rado — iako nije mogao ni da zamisli šta bi to o Suncu imalo da se kaže a da

  to ova bića ne mogu i sama sa saznaju. Svejedno, poslat je ovde da otkrije što je moguće više o vasioncima a ništa bitno da ne kaže o ljudskom rodu. Razmena informacija o zvezdama činila se bezbednom.

  — Ja ću početi — reče Džonatan, — i morate mi oprostiti ako se izražavam neprecizno. Moje znanje vašeg jezika ograničeno je. Pretpostavljam, imate specijalan rečnik za razgovor o ovoj temi.

  — Stručnu terminologiju, da.

  Vasionac reče:

  — Naša zvezda je brat vaše. Ili, možda, sestra? U periodima najintenzivnijeg zbližavanja, njegova, ili njena, mudrost je besprekorna. Ponekad se ljuti, za razliku od vaše sestre, ali takvi trenuci nisu česti. Niti traju duže od nekoliko časaka. Dvaput je u nastupu ličnog besa predskazala kraj naše civilizacije, ali nikad nije našla za shodno da svoje predskazanje i sprovede u delo. Nazvao bih našu zvezdu više bla‐gom nego goropadnom, više nežnom nego brutalnom. Verujem da najiskrenije i naj‐potpunije voli

  naš narod. Među zvezdama univerzuma ne zauzima neko veliko mesto, ali pošto je naša

  matična zvezda, moramo je poštovati. I to, dakako, i činimo.

  — Možete li nastaviti? — reče Rejnolds.

  Vasionac je nastavio. Rejnolds ga je slušao. Džonatan je opisivao svoj lični odnos sa tom zvezdom, i kako mu je zvezda pomagala u teškim trenucima. Svojevremeno mu
je

  zvezda pomogla da izabere pravog partnera; izbor se pokazao ne samo savršenim, već i

  božanstvenim. Džonatan je o zvezdi sve vreme govorio onako kako bi neki religiozni pripadnik starog jevrejskog plemena mogao govoriti o starozavet‐nom bogu. Po prvi put, Rejnolds je požalio što se morao lišiti kasetofona. Kad bude pokušao da opiše Keli ovaj razgovor, ona mu ni reč neće verovati. Dok je govorio, vasionac nije žmirnuo ni jedan jedni put: Rejnolds je na to posebno motrio.

  Konačno je vasionac završio. Zatim reče:

  — Ali ovo je samo početak. Bredli Rejnoldse, mi imamo toliko toga da podeli‐mo

  jedan s drugim. Kad upoznam vašu stručnu terminologiju. Komunikacije između

  različitih bića, jezička barijera...

  — Razumem — reče Rejnolds.

  — Znali smo da ćete razumeti. Ali sada, vi ste na redu. Pričajte mi o vašoj zvezdi.

  — Zovemo je »Sunce« — reče Rejnolds. Govoreći to, osećao se pomalo glupo, ali,

  šta drugo da kaže? Kako da kaže Džonatanu ono što je ovaj želeo da čuje, kad ni sam to nije znao? O Suncu je znao samo činjenice. Temperaturu, starost, veličinu, masu i magnitudu. Poznavao je Sunčeve pege, solarni vetar i solarnu atmosferu. Ali ništa više.

  Da li je Sunce dobronamerna zvezda? Ili se stalno ljuti? Da li ga čovečan‐stvo obožava pravom merom ljubavi i odanosti? — To je uobičajeno ime. Bolje je kazati, na jednom

  starom jeziku koji je nauka usvojila, Sol. Ono leži približno osam...

  — Oh — reče Džonatan. — Sve to, da, mi znamo. Ali stav vaše zvezde. Njeno 9

  ponašanje, normalno i nenormalno. Igrate se sa nama, Bredli Rejnolds. Šalite se.

  Shvatamo da vam je to zabavno, ali, molim vas, mi smo jednostavne duše, a putovali smo daleko. Moramo znati one preostale stvari pre nego što se usudimo da lično priđemo toj zvezdi. Možete li nam reći na koji način je ona najčešće uticala na vaš lični život? To bi nam ogromno pomoglo.

  Rejnolds uđe u svoju sobu, u kojoj je vladao mrak; nije se potrudio da upali svetio.

  Poznavao je svaki centimetar te sobe, poznavao ju je bez obzira ima li svetla ili nema.

  Poslednje četiri godine provodio je ovde prosečno dvanaest časova dnevno. Znao je ta

  četiri zida, taj sto, krevet, police za knjige i knjige same, poznavao ih je intimnije nego što je ikad upoznao drugu osobu. Dospeo je do ležaja a da nijedanput nije udario nožnim prstom o nešto niti se sapleo o otvorenu knjigu niti spotakao o urolanu mapu;

  seo je na krevet i pokrio lice šakama, osećajući bore na svom čelu kao velike, široke masnice. Ponekad se, usamljen, igrao tim borama, zamišljajući da je svaka jedan događaj ili aspekt njegovog života. Ova bora ovde (ona velika iznad leve obrve) jeste Mars. A ova druga (na sasvim drugoj strani, skoro kod desnog uva), e, to je devojka po imenu Melisa koju je poznavao nekad davno, u sedamdesetim godinama. Samo, nije danas bio u pravom raspoloženju za ovu igru. Spustio je ruke. Znao je šta bore stvarno predstavljaju: starost, čisto, jednostavno i pošteno starost. Nijedna nije sama po sebi, bez drugih, ništa značila. Predstavljale su bezličnu i neizbežnu eroziju. Bore su bile spoljašnji odraz unutrašnjeg umiranja.

  Ipak, bio je srećan što se vratio u ovu sobu. Nije ni znao koliko ova poznata okolina doprinosi njegovoj duhovnoj stabilnosti, dok nije bio okolnostima prisiljen da provede duže vreme na drugom mestu. U svemirskom brodu vasionaca nije mu bilo loše: tamo

  je vreme letelo, nije imao kad da oseti nostalgiju. Posle toga, došli su oni nepodnošljivi sati, kad se suočio sa Keli i ostalima u njenoj vlažnoj, bezličnoj, ružnoj kancelariji.

  Sad je opet bio kod kuće, i neće morati da izlazi dok ga ne pozovu. Naimenovan je

  da zvanično zastupa Zemlju pred vasioncima, ali nije se zavaravao da je to zato što ga neko voli, ceni ili smatra posebno podobnim za ovaj zadatak. Naimenovan je prosto zato što je Džonatan odbio da razgovara sa drugima. Rejnolds se razlikovao od ostalih ljudi utoliko što su svi oni, još kao deca, imali prilike da gledaju njegovo lice na onim starinskim televizorima svake večeri. Keli je htela da sa vasioncima razgovara neko njoj sličan, neko sposoban da primi naređenje i super‐kompetentno ga sprovede,

  najefikasnije i najbrže, neko sličniji kompjuteru nego ljudskom biću, ali to joj se nije ostvarilo.

  Keli je bila direktorka baze na Mesecu. Došla je pre dve godine i zamenila Bila Njutna, Rejnoldsovog vršnjaka i prijatelja. Imala je protekciju od strane nekog američkog senatora, nekog zadrtog idiota sa Srednjeg zapada, predvodnika anti—NASA

  frakcije u Kongresu. Njeno postavljanje bilo je u stvari deo očajnih pokušaja da se taj senator pridobije putem raznih usluga. Pokušaji su donekle uspeli. Amerikanci su još boravili na Mesecu, iako su Rusi dve godine ranije otišli.

  Kad je napuštao brod vasionca, video je Keli, jer ona ga je čekala u aerokomori.

  Uspeo je da se provuče mimo nje i obuče skafander pre ispitivanja. Znao je da će potom imati mir, jer ona se nije usuđivala da ga išta pita preko radija, da ne bi ko nepozvan čuo. Nije ona imala poverenja u njegovu sposobnost da kaže samo prave stvari.

  Tom malom igrom ipak je dobio samo koji minut. Tegljač se vratio u bazu na Mesecu, i svi pođoše pravo u Kelinu kancelariju. Tu je počelo ispitivanje. Rejnolds je sedeo u dnu sobe, a ostali su se okupili oko Keli kao ovčice.

  Prvo pitanje postavila je direktorka Keli. — Šta oni žele? — Poznavao ju je dovoljno

  da shvati suštinu tog pitanja.‐ šta oni traže od nas u zamenu za ono što mi tražimo od njih?

  10

  Rejnolds joj je rekao: žele da znaju o Suncu.

  — To nam je poznato — reče Keli. — Ali koju vrstu informacija žele? Šta ih konkretno interesuje?

  Uz velike teškoće, pokušao je to da objasni.

  Keli ga je brzo prekinula. — I šta ste im rekli?

  — Ništa — reče on.

  — Zašto?

  — Zato što nisam znao šta da im kažem.

  — Niste pomislili da je najbolja politika kazati im ono što žele da čuju, pa ma šta

  to bilo?

  — Ni to nisam mogao — reče on — jer nisam znao. Kažite vi meni: da li je Sunce

  dobronamemo? Kakvu inspiraciju daje vašem svakodnevnom životu? Da li se stalno ljuti? Ja to ne znam, a ne znate ni vi, a ne smemo o tako nečem da ih lažemo, jer lako može biti da oni sami znaju. Za njih je zvezda živo biće. Bog, ali i više nego bogovi, jer zvezdu mogu da vide i da osećaju njenu toplotu, tako da nikad ne sum‐njaju u njeno postojanje.

  — Da li će tražiti da opet idete do njih?

  — Rekao bih da hoće. Dopao sam im se. Ili sam se dopao njemu. Tom jednom stvoru. Pričao sam samo sa jednim.

  — Rekoste da su bila dva.

  Zato joj je opet ponovio celu priču, od početka do kraja, nadajući se da će ona ovoga puta shvatiti da strana bića nisu ljudska bića te da od njih ne treba očekivati ljudske reakcije. Kad je došao do prisutnosti dva vasionca, rekao je:

  — Vidite, sad su u ovoj sobi sem nas dvoje još šestorica ljudi. Ali oni samo figuriraju. Nijedan od njih neće nešto reći, izneti neku misao, doneti neku odluku. Onaj drugi vasionac bio je u dvorani sa mnom i sa Džonatanom sve vreme, ali i da nije, ništa se ne bi izmenilo. Ne znam zašto je tamo stajao i valjda nikad i neću saznati. Ali ne znam ni zašto je vama potrebno prisustvo svih ovih ljudi.

  To pitanje ona je potpuno ignorisala. — Znači, to je sve što ih zanima! Oni su hodočasnici i misle da je Sunce Meka?

  — Manje‐više — reče on, naglašavajući ono »manje«.

  — Znači neće hteti da razgovaraju sa mnom, ni sa drugim odavde. Vi ste taj koji

  poznaje Sunce, i gotovo. Je li tako? — Zapisala je nešto u svoju svesku, drmajći energično laktom.

  — Tako je.

  — Rejnoldse — reče direktorka podižući pogled sa sveske, — nadam se samo, prokleto se nadam, da znate šta činite.

  On reče:

  — Zašto?

  Nije se mnogo trudila da prikrije svoj prezi
r prema njemu. Malo ko se to trudio, ali

  je ona bila naročito otvorena. Njeno je mišljenje bilo da Rejnolds uopšte i ne bi trebalo da bude na Mesecu. — Dajte da ga strpamo u neki starački dom na Zemlji — govorila

  je. Drugi astronauti su imali dovoljno obzira da se penzionišu kad bi im život postao previše komplikovan. Po čemu je ovaj jedan čovek, Bredli Rejnolds, neki izuzetak? U

  redu — priznala bi ona — pre deset, pre dvadeset godina bio je to heroj, veliki čovek koji se borio da osvoji nepoznato. Kad mi je bilo šesnaest godina, nisam mogla ni pet metara da pređem a da se ne sapletem o njegovo ime ili sliku. Ali sad? Šta je on? Reći ću vam šta je: posustali, zborani starac. Šta s tim što je i astronom, a ne samo astronaut? Šta ako je najbolji od svih kandidata za lunarnu opservatoriju? Više stvara problema nego što vredi. Šeta po Mesečevoj bazi kao pas u snu. Niko s njim ne komunicira. Otkad je došao, nije bio ni na jednoj sesiji psihoanalize, i to ne samo u ove 11

  dve godine otkad sam ja tu, nego i mnogo ranije. On demorališe ljudstvo ovde, niko ne podnosi susret s njim. A što se tiče obavljanja njegovog posla, pa, on svoj posao obavlja, da, ali ne više od toga. Ne unosi se srcem u njega. Pa čujte, nije čak ni znao da su vasionci ušli u orbitu dok ga ja nisam pozvala i rekla mu da su tražili baš njega.

  Ovo poslednje naravno nije bilo tačno. Rejnolds je, kao i svako drugi, znao za vasionce, ali nije hteo da ispoljava nikakvu preteranu zainteresovanost za njih. Ona histerija koja je zahvatila čitavu Zemlju, kad je objavljeno da tuđinski vasionski brod ulazi u Sunčev sistem, Rejnoldsa nije zahvatila. Vlasti su za to znale mesecima pre javnosti. Narodu je stvar saopštena tek kad se jasno utvrdilo da vasionci ne predstavljaju neku određenu ili neposrednu opasnost. Međutim, ni vlasti nisu znale mnogo

  više od toga. A onda je zvezdani brod ušao u orbitu oko Meseca, postupak kojim su vasionci želeli da potvrde da nemaju agresivne namere prema Zemlji, i čitav problem se sručio sa treskom direktorki Keli u krilo. Vasionci su izjavili da žele da razgovaraju sa čovekom koji poznaje Sunce, i pokazalo se da će to biti Rejnolds. Tada, tek tada, on je dobio nalog da se zainteresuje za vasionce. Tog dana, po prvi put za desetak godina, slušao je vesti sa Zemlje. Otkrio je (i nije se mnogo iznenadio) da je kod većine ljudi ono početno interesovanje za vasionce izbledelo. Naslutio je i to da se opet sprema rat. U