Alef Science Fiction Magazine 019 Page 18

  Kao i prvom prilikom kada sam se zatekao ispred »la Sauvagiere«, od iznenađenja

  sam skočio sa bicikla. Jedan trenutak sam oklevao: da li je to isto mesto? Lepa, nova 97

  kapija blistala je u svetlosti zalazećeg sunca, zidovi vrta bili su popravljeni, a kuća, koju sam jedva nazirao iza drveća, kao da je povratila radosno blistanje mladosti. Da li je onda ovo bilo obećano izbavljenje? Da li se Angelina vratila u život da bi odgovorila na onaj glas iz daljine?

  Stojao sam kao opčinjen na putu, kada me prenu zvuk šuškanja haljina. Bila je to

  »mere Toissaint« koja je vodila kući kravu sa obližnje livade.

  »Znači, ovi se nisu plašili?« Pitao sam i pokazao prema kući.

  Prepoznala me je i zaustavila životinju.

  »Ah, gospodine, ima danas onih koji bi nagazili i na samog Boga. Ima već godinu

  dana kako je kuća kupljena. To je učinio neki slikar, umetnik B‐, a znate i sami na šta su ti umetnici sve spremni.«

  Na to je povela životinju dalje i dodala vrteći glavom: »Pa, treba samo da čekamo i

  da vidimo šta će se desiti.«

  Slikar B‐, taj osećajni, maštoviti umetnik koji je portretisao toliko slatkih Parižanki.

  Poznavao sam ga u izvesnoj meri: rukovali smo se po pozorištima, izložbama, po mestima na kojima se ljudi sreću. Iznenada me je obuzela neizdrživa želja da uđem, da

  mu se poverim, da ga preklinjem da mi ispriča sve što zna o toj »la Sauvagiere« čija misterija me je opsedala. I bez ijedne dalje primisli, ne mareći za svoju prašnjavu biciklističku odeću, koja je ovih dana i tako sve uobičajenija, odgurao sam bicikl do mahovinom prekrivenog stabla starog drveta. Na jasni zvuk zvonca, čija je poluga slučajno zakačila kapiju, pojavio se poslužitelj kome sam predao posetnicu i koji me je zamolio da sačekam jedan trenutak u vrtu. Moje iznenađenje se povećalo kada sam se

  obazro oko sebe. Fasada kuće bila je popravljena: više nije bilo pukotina niti rasklimanih cigala. Stepenice, uokvirene ružama, ponovo su se pretvorile u prag radosne

  dobrodošlice. Oživeli prozori sada su se smešili i govorili o radosti unutra, iza tih belih čipkanih zavesa. A što se tiče vrta, koprive i kupinjaci bili su raščišćeni i cvetnjak je ponovo izgledao kao divovski, mirisni buket, a drevno drveće zadobilo je novu mladost

  u svom mirnom starom dobu, pod zlatnom kišom prolećnog sunca.

  Kada se sluga ponovo pojavio, odveo me je u gostinjsku sobu i obavestio da je njegov gospodar otišao u susedno selo, ali da će se brzo vratiti. Bio sam spreman da čekam i satima. Vreme sam provodio razgledajući sobu u kojoj sam se zatekao: bila je

  luksuzno opremljena debelim tepisima i kretonskim zavesama koje su se slagale sa masivnom sofom i dubokim naslonjačama. Te draperije bile su tako masivne da me je

  sumrak, kada je naglo došao, veoma iznenadio. Nije prošlo dugo i već je bilo potpuno

  mračno. Nisam znao koliko ću još morati tu da čekam. Očigledno sam bio zaboravljen;

  niko mi nije doneo ni lampu. Dok sam tako sedeo u senkama, počeh da oživljavam čitavu tragičnu priču, da se gubim u sanjarenjima. Da li je Angelina ubijena? Da li je zarila nož u sopstveno srce? I moram da priznam da sam u toj kući duhova, na koju se

  ponovo vratila tama, počeo da osećam strah. Ono što u početku nije bilo ništa više od

  izvesne nelagodnosti, blage jeze, nastavilo je da raste van svake mere dok nije prešlo u nerazumni užas koji je ledio čitavo moje biće.

  Najpre mi se pričinilo da u daljini čujem nejasne zvuke. Činilo se da dolaze iz dubine podruma: nerazumljivo stenjanje, prigušeni jecaji, teški, sablasni koraci. A onda je to, šta god bilo, počelo da se uspinje, da se primiče, sve dok nije izgledalo kao da čitavu tamom obavijenu kuću počinje da ispunjava užasni jad. Iznenada se zaori užasni

  krik: »Angelina! Angelina! Angelina!« takvom rastućom snagom da mi se činilo da ostavlja svoj ledeni dah na mome licu. Jedna od vrata gostinske sobe bučno se otvoriše; Angelina uđe i prede preko sobe ne opazivši me. Prepoznao sam je u slaboj svetlosti 98

  koja se probijala za njom iz spoljašnjeg hodnika. Bilo je to zaista umrlo dete od dvanaest godina, neopisivo lepo, sa bogatom, plavom kosom na ramenima, odeveno u

  belo; bila je to belina zemlje u koju se vraćalo svake noći. Promakla je u tišini, kao obuzeta, i iščezla kroz druga vrata, kad je glas još jednom uzviknuo, ovog puta iz veće daljine: »Angelina! Angelina! Angelina!« Ostao sam na nogama, oznojanog čela, u stanju užasa od koga se nakostrešila svaka dlačica na mom telu, pod sablasnim vetrom

  što je zračio iz te zagonetke.

  A onda, gotovo trenutno, kada je poslužitelj ušao sa lampom, postao sam svestan

  da je tu umetnik B‐, da mi trese ruku i izvinjava se što sam morao da ga čekam toliko

  dugo. Bez ijednog pokušaja da sačuvam samo‐poštovanje, požurio sam da mu ispričam

  čitavu pripovest. Dok sam to činio, još uvek sam se tresao. Najpre me je slušao sa ne

  malim iznenađenjem, a zatim požurio da me umiri, veoma dobro raspoložen. »Dragi prijatelju, verovatno niste svesni činjenice da sam ja rođak druge gospode de G‐. Jadna žena! Da bude optužena zbog ubistva deteta koje je volela i koje je oplakala gotovo isto onako kao i rođeni otac! Jer samo je jedan deo priče istinit: jadno stvorenje je zaista umrlo ovde, ali ne od sopstvene ruke, za ime božje, već od nagle groznice. Šok je bio

  tako silan da njeni roditelji, spoznavši užas ove kuće, nikada nisu poželeli da se vrate ovde. Što objašnjava zbog čega je ostala toliko dugo nenastanjena dok su bili živi.

  Nakon njihove smrti usledio je beskrajni pravni proces, koji je sprečavao njenu prodaju.

  Želeo sam je i godinama sam se borio za nju; i mogu vas uveriti da ovde nikada nismo

  videli nikakve duhove!«

  Jeza se vrati u mene kada sam promrmljao: »Ali ja sam ovde upravo video

  Angelinu, pre samo jednog trenutka... Taj strašni glas ju je zazivao, i ona je prošla ovuda, upravo kroz ovu sobu...«

  Gledao me je uplašeno, verujući možda da gubim razum. Onda se iznenada

  nasmejao, mirnim smehom čoveka koji je srećan. »To ste maločas videli moju kćerku.

  Njen kum je, u stvari, bio gospodin de G‐, koji joj je dao ime Angelina u znak sećanja.

  Bez sumnje ju je pozvala majka, pa je prošla kroz ovu sobu.«

  Na to je sam otvorio vrata i ponovo pozvao: »Angelina! Angelina! Angelina!«

  Dete se vratilo, ovoga puta živo, svo ustreptalo od radosti. Bila je to ona, u svojoj

  beloj odeći, s bogatom plavom kosom na ramenima, tako divna, tako je zračila nadom,

  da je bila poput samog proleća, unosila je sa sobom pupoljak obećanja ljubavi, neprekidnu radost življenja.

  Kakav je dražesni duh bila ova devojčica, rođena nanovo iz one koja je umrla. Smrt

  je bila pobedena. Moj stari prijatelj pesnik V‐ nije lagao; ništa se ne gubi zauvek, sve počinje iznova, i lepota i ljubav. Majke ih zovu, ove devojčice današnjice, ljubavnice sutrašnjice, i one nanovo žive pod suncem i među cvećem. Kuću su nekada opsedali duhovi obećanja ovog ponovnog buđenja; danas je kuća opet bila puna mladosti i radosna u nanovo otkrivenom veselju večnog života.

  99

  Peđa Vuković

  iznenađujuće dobro guraju. Najzad,

  YU-SF?

  prošle godine je objavljeno više dela SF‐

  literature nego ukupno do sada!

  »Dobro, 'ajde«, (to je opet onaj!) »ali taj

  tvoj YU‐SF mora da je ono, kao: naleteo

  Da li se kod nas aktivno stvara ono što

  Era, Dalmatinac ili. šta ja znam, na leteći

  se obično označava skraćenicom F i SF, a

  tanjir, pa njemu Zeleni kažu da ih vodi

  znači svašta: naučna fantastika, znan‐

  svom vođi a on njima...«

  fan, naučna beletristika, fantastična be‐

  Da, tako je bilo u početku, ali to je

  letristika, spekulat
ivna fantastika, savre‐

  prošlost... a sad malo sačekaj da ja nešto

  mena spekulativna literatura itd?

  objasnim.

  To su, u stvari, dva pitanja:

  1. Da li imamo autore koji mogu da

  U početku stvaranja domaće SF‐književ‐

  pišu to F i SF bar na prosećnom svet‐

  nosti behu SIRIUS i njegov urednik Borivoj

  skom

  nivou?

  (Ovde

  je

  odgovor

  Jurković. Bilo je i ranije nekakvih polu‐SF

  definitivno DA!)

  časopisa, ali ovaj je zaista prvi po

  2. E, a da li imamo nešto što bi bilo YU‐

  informisanoj koncentraciji na žanr i to je

  SF, nešto specifično naše, kad već toliko

  dokazao dobivši dve evropske i jednu

  volimo da budemo posebni? (Čak se i tu

  svetsku nagradu. Uglavnom, SIRIUS, u

  može reći DA... ali u malim količinama.)

  skladu sa ukusom urednika u Interakciji

  sa publikom, prati određene tokove u SF‐

  DOBRO, KO I

  stvaralaštvu, mada su mu određeni

  ŠTA TO PIŠE?

  trendovi zadavali probleme pa se čitav

  krug autora i oblasti SF‐žanra počelo

  pojavljivati sa dosta godina zakašnjenja.

  R

  (Ovo pominjem samo zato što su domaći

  ecimo, da je neko postavio navedeno

  autori, nudeći priče SIRIUSU, reagovali na

  pitanje i dodao: »Misliš, Jugosi pišu taj

  ono što su u njemu čitali, mada je u

  SF? I ne brkaš to sa onim ozbiljnim

  početku, pored ogromnih količina neoba‐

  tipovima kao što su Pavić, Pekić, Filip

  veštene naive, bilo i dosta fantastike, dok

  David, Albahari, Kiš, itd?«

  je B. Jurković insistirao na tvrdoj SF‐

  Tačno je, mislim, i ne, ne brkam ih,

  literaturi. ali i na širokom rasponu tema,

  mada je granicu teže povući nego što se

  na primer o seksu, s čim se malo i

  čini, i interesantno je da tu granicu češće

  preteralo.) B. Jurković je otvorio stranice

  ističu određeni krugovi unutar SF‐žanra;

  SIRIUSA domaćim autorima podstičući ih

  pri tom oni drugi tek postaju svesni da su

  na svaki način, javnim i besplatnim

  pisali nešto srodno nečemu što odavno

  recenzijama pa, u početku, i spuštanjem

  postoji, dok kritičari »glavnog toka«

  kriterijuma... i rezultat nije izostao.

  uglavnom neće da se osposobe za iole

  Iščitavanje domaćih priča poslednjih

  kompetentne ocene.

  nekoliko godina u SIRIUSU i ALEFU

  »Dobro, ali ti naši autori sigurno kopi‐

  pokazaće da ima onih koje pripadaju

  raju zapadnu SF‐literaturu?«

  kategoriji

  kvalitetnog

  svetskog

  SF‐

  Da, inspirišu se njome i prate određene

  stvaralaštva pa čak i literarnih dela na

  trendove, ali to isto rade i oni na Zapadu.

  kojima bi autorima mogli da pozavide i

  Dovoljno je da jedan napiše nešto

  mnogi naši književnici — naročito oni čija

  originalnije i postigne izvestan uspeh i eto

  je jedina veza sa književnošću članstvo u

  ti odmah trenda i gomila priča i romana u

  nekom savezu književnika. SIRIUS nije

  tom fazonu.

  više »sidraš« naše SF‐literature; prome‐

  Osim toga, odavno je jasno da je

  nio je i urednika uz kreativni dobitak;

  budućnost žanra u amalgamu »čiste« fan‐

  morao je da pređe na dvomesečno

  tastike i one »tvrde« ili »naučne«. Sve u

  izlaženje; pod pritiskom ALEFA, promenio

  svemu, s obzirom na stanje u izdavaštvu

  je i pristup, ali gura, objavljuje dobre SF‐

  ovde i tamo, naši — i pisci i izdavači —

  100

  tesktove I ne živi samo od stare slave.

  što je prilično rasprostranjeno mišljenje

  Mesečnik ALEF je, zahvaljujući Bobanu

  da su priče — a Ameri razlikuju četiri

  Kneževiću, jako dobro startovao druga‐

  prozne vrste: kratka priča, noveleta,

  čijim pristupom i proširivanjem vidika ali,

  novela a sve preko 39.999 reči je roman!

  pošto se njegov izdavač »Dnevnik« Novi

  — još uvek glavno izražajno sredstvo SF‐

  Sad odnosi prilično maćehinski prema

  žanra. Osim toga, u istoj toj Americi

  svom čedu — za razliku od »Vjesnika« —

  smatra se da je jedan broj pisaca isterao

  koliko će izdržati i kako... videćemo.

  formu kratke priče do savršenstva, ali da

  A

  je broj čitalaca »sposobnih« da to čitaju,

  utori koji gravitiraju Zagrebu, SIRIUSU i

  čak i medu akademskim građanima, jako

  SF‐eri — najorganizovanijem i najaktivni‐

  mali. Nekoliko pisaca ovog ekskluzivnog

  jem fan‐klubu u Jugoslaviji — pokazuju

  — i samim tim prilično besmislenog štiva,

  naklonost prema »tvrdoj« SF‐literaturi,

  što reče Joe Haldeman — bavi se i SF‐

  dok je onima što gravitiraju Beogradu —

  žanrom. Obavešteni američki kritičari se

  gde je ipak centar domaćeg SF‐izdavaštva

  slažu da je prosečan nivo SF‐priče viši od

  i gde radi potencijalno najveći SF‐klub

  proseka »glavnog toka« i da često

  »Lazar Komarčić«, koji je već godinama

  zadovoljava onaj najteži uslov: napisati

  pod pretnjom rasula i okrenut sebi a ne

  nešto interesantno i zabavno za široki

  SF‐stvaralaštvu — nešto bliži »speku‐

  krug a opet zadovoljiti »literarno

  lativniji« i fantastičniji oblik žanra. Ipak,

  prosvećene« sladokusce žešće upućene u

  preklapanje i prožimanje je tako veliko da

  SF‐literaturu uopšte.

  se ne može govoriti ni o kakvim školama.

  Drugi razlog je, naravno, činjenica da je

  Usput, u Srbiji izlazi gro SF‐literature iz

  kod nas daleko lakše predstaviti se

  dva razloga: prvi su besmislene razlike

  kraćom

  prozom,

  mada

  je

  roman

  između republičkih zakona koji omoguća‐

  komercijalnija forma.

  vaju privatnim izdavačima u ovoj repub‐

  »Dobro, recimo da je tako«, kaže onaj

  lici (a ima ih tri koji imaju stalne edicije)

  tip sa početka, »ali ako već imamo dobre

  da skidaju šlag. Zahvaljujući obaveštenim

  autore, zašto se onda celo kolo »Kenta‐

  urednicima entuzijastima objavljuju se

  ura«, posvećeno domaćim autorima, već

  prevodi SF‐remek‐dela kao »samostalna

  mesecima vuče po policama knjižara i

  autorska prevodilačka izdanja« što u

  biblioteka, očigledno, slabo traženo?«

  Hrvatskoj nije dozvoljeno! Drugi je razlog

  Eh, zašto. Iz istog razloga što svojevre‐

  što državni izdavači u Srbiji imaju više

  meno, baš u doba euforije zbog naras‐

 
poverenja u SF‐žanr pa praktično sve SF‐

  tajućeg broja domaćih autora, YU‐SIRIUS

  edicije dolaze odatle. Tu je edicija

  nije opstao kao nešto stalnije. Jedno‐

  »Kentaur« (za SF‐roman bio je ono što i

  stavno, čitaoci su pokazali da hoće da

  SIRIUS za priču, a sada se po drugi put

  čitaju domaće autore ali tek kao

  ugasio), »Supernova«, »Zvezdane staze«,

  garnirung etabliranim svetskim imenima.

  AZ, »Dečije novine« iz Gornjeg Milanovca

  I to naročito dok se domaći trude da pišu

  sa edicijom francuskih autora i SF‐

  kao strani ne nudeći neke posebnosti.

  izdanjima van edicija, izabrana dela

  Ima još razloga: postoji priličan broj

  Ursule Legvin i Strugackih itd.

  čitalaca koji ne vole priče ali dobre SF‐

  Kad smo već kod klubova, odnosi su romane rado kupuju. Oni se odlučuju na tipično jugoslovenski: nema YU‐konven-osnovu poznatih imena pa im domaća

  cije fanova (mada je SF‐era, kako‐tako,

  ništa ne znače, baš kao što je mega‐

  organizovala evropsku!) niti neke YU‐

  projektu »Monolit« trebalo vremena da

  nagrade. SF‐era, na primer, javlja da je

  se afirmiše, bez obzira što je u pitanju

  društvo »Lazar Komarčić« dodelilo »nji‐

  domaće izdanje bez premca po koncen‐

  hove« nagrade i obrnuto. Nagrade se ne

  traciji kvaliteta — samo zato što ga nisu

  poklapaju — izuzetak je jedan jedini

  »nosila« poznata imena već je svaki broj

  slučaj.

  uporno insistirao na novim i novim auto‐

  Zašto ovoliko o pričama uopšte? Zato