Alef Science Fiction Magazine 023 Page 15

  Agonija mu je zagrgoljila u grlu i skupio se oko svog bola stiskajući se.

  Nisam mogla prestati da ga dodirujem. Orkestrirala sam njegove krike izazi‐vajući

  kratke, dugačke, one koji su bili napregnut promukao ton. Moja mržnja bila je udaljena

  emocija. Nisam osećala bes, ni ushićenje. Bila sam samo zanatlija koji radi na tome da

  mu produži umiranje. Ružičasta koprena mu je pokrila beonjače, zubi su mu se umrljali

  crveno i konačno je ležao mirno.

  Sedela sam pored njega onoliko koliko mi je izgledalo dovoljno dugo. Onda sam nabacila ogrtač i otišla natrag u svoj apartman. Nakon što sam se uverila da nikoga nema u hodniku, izvukla sam mrtvog stražara iz prednje sobe i naslonila ga na zid hodnika. Ponovo sam namestila bravu, ušla unutra i vrata su se zatvorila za mnom.

  Nisam osećala ništa. Uzela sam Odlučnog Ljubavnika, ali čak i moje interesovanje za njega je opalo. Zurila sam u zidove beslovesno, sećajućl se samo da sam bila negde, da

  sam vinovnik nekog nasilja; zbunjivala me je moja svetleća ruka. Ali uskoro sam zaspala i, kada su me stražari probudili otključavajući vrata, ustanovila sam da se ruka vratila u normalno stanje.

  »Jesi li čula nešto napolju?« jedan od stražara je upitao.

  »Ne« rekla sam. »Šta se desilo?«.

  On mi je ispričao krvave detalje, o mrtvom stražaru i Brentu. Kao i svi ostali na stanici Helios, i on je izgledao više zbunjen tim neshvatljivim smrtima nego fantastičnim rođenjem koje im je prethodilo.

  »Zidovi stanice su presvučeni zlatom, hodnici su krcati turistima, studentima koji dolaze da proučavaju nauke nagoveštene u Jednačinama, nauke koje daleko prevazilaze čudesnu transformaciju moje ruke. Prodavnice suvenira prodaju holograme Pauka, snimke Ciklusa Belog Zmaja (koji se sada upotrebljava da se deca prilagode osnovama Jednačina), i autorizovane istorije žalosnih događaja, koji su okruživali Paukovo pomaljanje. Kupole za uživanje odjekuju od driftova Aleksa Dilambra i u slušaonici, posebno konstruisanoj u tu svrhu, Rejnoldsov klon svakodnevno drži predavanja o zamršenim okolnostima njegove smrti i trijumfa. Mesto je pola zabavni park, pola svetilište. Ipak, najveći spomenik Rejnoldsovom radu nije ovde, nalazi se iza Plutonove orbite i sastoji se od ogromne promenljive strukture od zlatnog svetla gde obitavaju oni studenti koji su ovladali naukama i prevazišli granice telesnog. Oni su obuzeti, kako kažu, nedokučivim radom koji je možda inspirisan Rejnoldsovim metafizičkim uzletima mašte ili — a mnogi se drže tog mišljenja — možda oličava Paukov plan, njegovu želju da se otarasi ljudskih smetala postavljajući nas na nov evolucioni pravac. Nakon Brentove smrti, pomišljala sam da se pridružim tom radu. Ali moj um nije bio prilagođen naukama; svu veštinu za koju sam bila sposobna pokazala sam u obračunavanju sa Brentom.

  Odlučila sam da nastavim potragu za svojom kćerkom. Može biti — kako je Brent

  tvrdio — da ona ne postoji, ali to je sve što mi je ostalo i shodno tome sam donela odluku. Ipak, još nisam uspela da napustim stanicu, jer me privlači Rejnoldsov klon.

  Uvek iznova se nalazim u pozadini slušaonice, odakle ga gledam kako šeta podijumom, deklamujući u svom najuzbudljivijem maniru. Žudim da mu se približim, da naučim koliko je zaista nalik Rejnoldsu. Sigurna sam da me je primetio u nekoliko prilika, i pitam se šta misli, kako bi bilo razgovarati s njim, dodirnuti ga. Možda je to perverzno s moje strane, ali ne mogu a da se ne pitam...«

  Iz Dana na Suncu

  Kerolajn Dilambr

  68

  6

  Kerolajn Rejnolds

  Želeo sam da razgovaram sa njom od... pa, od onda kada je počeo ovaj čudan ži‐vot.

  Zašto? Između ostalog, voleo sam je. Ali izgleda da je postojao i razlog koji je bio još prisilniji, i kojeg nisam mogao rečima izraziti. Privremeno sam potisnuo poriv, ne želeći da je povredim; ali, kada sam video da je počela da se pojavljuje na predavanjima, konačno sam odlučio da joj priđem.

  Običavala je da zalazi u kupolu za uživanje nazvanu Paukova. Njeni zidovi su bili holografske prezentacije Pauka, i bili su povezani zlatnim mrežama koje su izgledale rastopljene naspram crne pozadine, kao šavovi od nezemaljske vatre. U toj zlatnoj tami, lica gostiju su sijala poput duhova, i sjaj kao da je bio naglašen nasilnošću muzike. To nije bilo mesto po mom ukusu, niti — pretpostavljam — po njenom. Možda je njeno zalaženje bilo jedna vrsta hrabrosti, suočavanja sa bićem koje joj je uzrokovalo toliko bola. Zatekao sam je kako sedi u ćošku pozadi, pijući Amoristes i, kada sam se primakao njenom stolu, nije na mene obratila pažnju. Niko joj ni‐kad nije prilazio; bila je isto toliko spomenik kao i sama stanica i, iako je još bila lepa žena, tretirali su je kao suprugu sveca. Sigurno je mislila da sam samo zastao pored stola, tražeći nekog. Ali, kada sam seo naspram nje, digla je pogled i vilica joj se opustila.

  »Nemoj se plašiti«, rekao sam.

  »Zašto bih se plašila?«

  »Mislio sam da ti moje prisustvo može... biti nelagodno.«

  Pogledala me je u oči ne odvrativši pogled. »Pretpostavljam da sam i ja to mislila.«

  »Ali...?«

  »Nije bitno.«

  Tišina se podigla između nas.

  Nosila je haljinu od svile boje zlata, krojenu da otkrije gornju krivulju njenih grudi, a kosa joj je bila skupljena pozadi, otkrivajući glatke smirene crte lepote njenog lica, lepote koja mi je nekad budila strasti, koja ih je i sad budila.

  »Čuj«, rekao sam. »Iz nekog razloga podstaknut sam da razgovaram sa tobom,

  osećam da moram...«

  »I ja to osećam.« Ovo je rekla sa jakim osećanjem nužnosti, ali je onda pokušala da

  to sakrije. »O čemu ćemo razgovarati?«

  »Nisam siguran.«

  Kucnula je prstom čašu. »Zašto ne bismo prošetali?«

  Svi su gledali dok smo odlazili, i nekoliko ljudi nas je ispratilo u hodnik, okolnost koja me je navela da predložim da razgovaramo u mom apartmanu. Oklevala je, a onda

  naznačila pristanak vrlo laganim klimanjem glave. Brzo smo se kretali kroz gužvu, uspevajući da izmaknemo progoniteljima, i smirili se šetajući lagano. Nekoliko puta sam je uhvatio kako bulji u mene, i zapitao da li nešto nije u redu.

  »Nije u redu?« Izgledalo je da kuša te reči, isprobava ih. »Ne«, rekla je. »Ništa više

  nego inače.«

  Mislila sam da ću, kada budem razgovarala sa njim ustanoviti da je on samo falsifikat, da neće uopšte biti kao Rejnolds, sem na najpovršniji način. Ali to nije bio slučaj.

  Šetajući duž tog zlatnog hodnika, mešajući se sa veseljacima od kojih je vrvelo između

  trgovina i barova, osećala sam prema njemu isto ono što i onog dana kada smo se sreli

  na ulicama Abidžana: snažno privučena, ranjiva, i uzbuđena. A ipak sam osećala razliku

  u njemu. Dok je Rejnoldsovo držanje bilo i dominantno i intenzivno, u tom intenzitetu

  bilo je krhkosti, osećaja da bi se njegov dijamantski sjaj lako mogao polomiti. Međutim, kod ovog Rejnoldsa nije bilo takve nepostojanosti. Njegovo držanje — iako puno moći

  — bilo je glatko, prirodno, i bez mana.

  69

  Kuda god smo prolazili, nailazili smo na plodove Jednačina: transmitere materije;

  salone za ponovno rođenje, gde se mogla iskusiti transformacija i tela i duše; i sveprisutne studente, od kojih su neki napola zašli u nadtelesno stanje, obmotani ogrtačima da prikriju tu činjenicu, ali manifestujući je očima koje su gledale prema unutra. Sa Rejnoldsom pored mene, sve to je izgledalo razumljivo, a ne — kao ranije —

  karneval besmislenih nemogućnosti. Zapitala sam šta on oseća kad vidi rezultate svog

  rada, a on je odgovorio, »Zaista nisam obuzet tim.«

  »Čime si obuzet?«

  »Tobom, Kerolajn«, rekao je.

  Odgovor me je i zadovoljio i pozvao na oprez. »Sigurno imaš i prečih briga rekla sam. »Sve što sam uradio bilo je za tebe.« Zbunjeni izraz mu se pojavio na licu

  »Sa mnom se nemoj pretvarati!« odbrusila sam, naljutivši se. »Ovo nij
e pedstava,

  ovo nije slušaonica.«

  Otvorio je usta, ali je progutao ono što je zaustio da kaže, i nastavili smo šetamo.

  »Oprosti mi«, rekla sam, shvativši kolika mora da je njegova zbunjenost. »Ja...«

  »Nema potrebe za opraštanjem.« rekao je. »Svi naši neuspesi su sada iza nas. «

  Ne znam odakle su te reći dolazile. Bile su to moje reci, ali kao izgovorene iz kog mesta duboko u meni, mesta čije je postojanje bilo skriveno do sada, i nisam mogao da ih zadržavam. Došli smo do gornjih nivoa stanice, gde je boravila stalna posada i, kada smo obišli jednu krivinu hodnika, skoro smo neleteli na studenta koji je stajao nepomično, zureći u zid: bledi mladić crne kose, tankih usana, u sivom plaštu. Oči su mu izgledale mrtvo, a glas mu je bio groban. »Iščekuje«, rekao je.

  Toliko su zadubljeni u samoposmatranje, ti studenti, da je verovatno da će reći bilo

  šta. Neki ih smatraju prorocima, ali ja ne: njihove mi reći izgledaju nasumične, iskre sa ogoljene žice.

  »Šta iščekuje?« upitao sam, zabavljen.

  »Život... grad.«

  »Ah«, rekao sam. »I kako da dođem do tamo?«

  »Ti...« zurio je otvorenih usta.

  Kerolajn me povukla i krenuli smo dalje. Hteo sam da se našalim povodom tog susreta ali, videvši njen uznemireni izraz, suzdržao sam se.

  Kada smo ušli u moj apartman, zastala je nasred dnevne sobe, pogleda prikovanog

  za zidove. Postavio sam ih da pokazuju ambijent iz početka Odlučnog Ljubavnika: beskrajnu ravnicu zlatne trave, sa bleskom na horizontu koji može biti od neke svetle

  kule. »Da li ti ovo smeta?« upitao sam, pokazujući zidove.

  »Ne, samo su me zaprepastili, to je sve.« Hodala je duž njih, zavirujući u travu kao

  da se nada da će ugledati nekoga. Onda se okrenula, i ja ponovo progovorim iz onog dubokog skrivenog mesta, mesta koje se sada — reagujuci na prizor njenog lika pred tim zlatnim poljima — raširilo skroz po meni.

  »Kerolajn, volim te«, rekao sam... i ovaj put sam znao ko to govori.

  Skinuo je ogrtač, i telo mu je svetlucalo, uronjeno u onaj bledi sjaj koji je jednom od moje desne ruke napravio oružje. Ustuknula sam, užasnuta. Pa ipak, usred psovke mi je

  palo na pamet da nisam užasnuta onoliko koliko bi trebalo da budem, nisam počela da

  vrištim, da bežim.

  »To sam ja, Kerolajn«, rekao je.

  »Ne«, rekla sam ja, odmičući se još više.

  »Ne znam zašto bi mi verovala«. Pogledao je svoju trepereću ruku. »Ni sam nisam

  razumeo do sada.«

  »Ko si ti« upitala sam, procenjujući udaljenost do vrata.

  70

  »Znaš«, rekao je. »Pauk... on je svuda u stanici. U kompjuteru, laboratorijama, čak

  i u rezervoarima gde su odgajene moje ćelije. On nas je ponovo spojio.«

  Pokušao je da me dodirne, i ja sam se izmakla u stranu.

  »Neću te povrediti«, rekao je.

  »Videla sam šta dodir može da uradi.«

  »Ne moj dodir, Kerolajn.«

  Sumnjala sam da mogu stići do vrata, ali sam se spremala da pokušam. »Slušaj me,

  Kerolajn«, rekao je. »Sve što smo u početku želeli, svi snovi i maštanja ljubavi, sve to može biti naše.«

  »Nikada to nisam želela«,rekla sam. »Ti si to želeo! Ja sam samo htela normalnost,

  ne neku... «

  »Svi ljubavnici žele isto«, rekao je. »Gubitak iluzija ih navodi da se pretvaraju da žele manje«. Ispružio je ruke prema meni. »Sve nas čeka, sve je spremno. Kako je do ovog došlo, ne mogu da objasnim. Sem da je na neki čudan način razumno da krajnji

  rezultat nauke bude neshvatljiva magija.«

  Još uvek sam se plašila, ali moj strah se smanjivao, uspavan ritmom njegovih reči,

  i, iako sam ga videla kao smrt, isto tako sam jasno videla da je on bio Rejnolds, Rejnolds isceljen.

  »Ovo je bilo neizbežno«, rekao je. »Oboje smo znali da se nešto čudesno može dogoditi... zato smo ostali zajedno, i pored svega. Ne plaši se. Ne bih te mogao povrediti više nego što već jesam.«

  »Šta je neizbežno?« upitala sam. Bio mi je preblizu da pomišljam na bekstvo, i mislila sam da mogu odugovlačiti, odvraćati ga pitanjima.

  »Možeš li osetiti to?« Sada je bio toliko blizu da sam osećala njegovu toplotu. »Ne

  mogu ti reći šta je to, Kerolajn, samo da to jeste, da je to život... novi život.«

  »Pauk«, rekla sam. »Ne razumem, ja...«

  »Nema više pitanja«, rekao je i smakao mi ogrtač sa ramena.

  Njegov dodir bio je topliji nego što je prirodno, učinio je da mi se očni kapci sklope, ali ne uzrokujući bol. Povukao me dole na pod, i u trenutku je bio u meni, bili smo srce uz srce, krećući se skupa, obavijeni tim bledim treperavim sjajem, i usred užitka koji sam osećala, bilo je bola, ali toliko malo da nije bio važan...

  ...i ja sam, takođe, bio uplašen, uplašen da nisam onaj koji mislim da jesam, da će

  nas plamenovi i ništavilo izbrisati, ali time što sam je opet imao, ispunjenjem moje duge želje, moje sumnje su se smanjile...

  ...i više nisam mogla odrediti da li su mi oči otvorene ili zatvorene, jer, ponekad,

  kada sam mislila da su zatvorene, mogla sam ga videti, lica malaksalog od užitka, glave zabačene unutrag...

  ...i kada sam mislio da su otvorene na momenat bih ugledao neko drugo mesto gde je ona stajala pored mene, u prvi mah suviše kratko da to učvrstim u umu...

  ...i sve se vrtelo, menjalo, moje telo, moj duh, sve u protoku, i smrt — ako je ovo

  bila smrt — bila je dugo spuštanje, prostranstvo zlatnog sjaja, i iza sebe sam mogla videti prošlost svedenu na ravnicu i brda pokrivena zlatnom travom...

  ...i oko mene zlatne kule, trepereći, postajući stabilnije i dobijajući oblik iz trena u tren, i ljudi zaogrnuti u zlatnu maglu su postajali sve stvarniji, dobijajući likove i prnje i finu odeću, noseći korpe i vreće...

  ...i ovo nije bio raj, nije bio mirni raj, jer dok smo se kretali pod tim trošnim kulama od žutog kamena, videla sam vojnike sa kopljima čudnog oblika na bedemima, i vreva

  oko nas bila je sačinjena od muškaraca i žena tvrdog izgleda sa bodežima za pasom, i

  starica presavijenih pod teretom vreća, i mlađih žena koje su izgledale zloupotrebljene i 71

  koje su se naginjale sa vrata i prozora kuća pocrnelih od dima i izvikivale svoju cenu...

  ... i sunce nad glavom kao da se micalo, izbacujući izbočine koje su se trzale i uvijale kao u plesu, i isijavalo zraku svetla da obasja najvišu kulu, onu koju smo tražili svih ovih godina, onu čiju misteriju moramo odgonetnuti...

  ...i neproziran lik starca u žutoj odori lebdeo je nad vrevom, sa zenicama koje kao

  da su se micale, izbacivale plamene niti kao i sunce, i on nam je držao govore, izazivao nas da prodremo u njegovu kulu, da prođemo kroz njegove mreže i ukrademo tajne vremena...

  ... i nakon što smo lutali ceo dan, našli smo sobu u krčmi ni pola milje od čarobnjakove kule, skromno mesto zamašćenih zidova i puna šuškanja po ćoškovima, sa

  slamaricom koja je krckala kada bismo legli na nju. Ali to je bilo tako mnogo više nego što smo imali već dugo, dugo, bili smo očarani, i, kada je pala noć, sa mesečinom koja je sijala u sobu i čarobnjakovom kulom vidljivom kroz prozor, nasuprot dubokog plavetnila

  neba, soba je izgledala poput palate. Vodili smo ljubav do dobrano posle ponoći, ljubav kakvu nikad ranije nismo iskusili: punu poverenja, neometanu inhibicijama. I posle dok

  smo još uvek bili spojeni, slušajući povike i muziku grada, najednom sam se setio svog

  života u onom drugom svetu, Pauka, Stanice Helios, svega, i po napetom izrazu na Kerolajninom licu po njenim sledećim recima, znao sam da se i ona, takode, setila.

  »Tamo na Heliosu«, rekla je, »vodili smo ljubav, ležali isto ovako, i...« Prekinula je, čela namrštenog borom brige. »Šta ako je sve ovo san, trenutak između umiranja i smrti?«

  »Zašto
bi to pomislila?«

  »Pauk... ne znam. Samo sam osetila da je to istina.«

  »Razumnije je pretpostaviti da je sve način prelaska između apartmana i ove sobe.

  Uostalom, zašto bi Pauk želeo tvoju smrt?

  »Zašto je uradio išta od ovog? Ne znamo čak ni šta je on... demon, bog.«

  »Ili nešto moje«, rekao sam.

  »Da, to... ili smrt.«

  Pomilovao sam je po kosi, i kapci su joj se sklopili.

  »Bojim se da zaspim«, rekla je.

  »Ne brini«, rekao sam. »Mislim da u ovom ima još nešto sem smrti«.

  »Kako znaš«?

  »Jer smo ovakvi.

  »Zato i mislim da ovo jeste smrt«, rekla je. »Jer je suviše dobro da bi trajalo«.

  »Čak i ako je smrt«, rekao sam joj, »na ovom mestu smrt može potrajati duže od

  naših starih života«.

  Naravno da sam i sam u jako malo toga bio siguran, ali sam uspeo da je smirim, i

  uskoro je zaspala. Kroz prozor, čarobnjakova kula — ako je to zaista bila — sjala je i treperila, puna moći, preteča u svom sjaju. Ali strah je ostao iza mene. Čak i oči u oči sa nečim toliko neshvatljivim kao što je biće koje je prisvojilo san čoveka čiji su ga snovi možda prizvali u stvarnost, i stvorili time ili život ili smrt, čak i u svetu pitanja na koja se ne može odgovoriti, kada je ljubav sigurna — ljubav, jedino pitanje koje je samo sebi odgovor — sve postaje sasvim jednostavno, i na kraju, pitanje prihvatanja.

  »Živimo u starom haosu sunca«

  Valas Stivens

  72

  73

  Bila je jesen kada su pronašli pravu egipatsku mumiju u polju kod jezera Lun.

  Kako je mumija tamo dospela, i koliko dugo se nalazila tamo, niko nije znao. Ali bila je tamo, sva umotana u svoje krpe natopljene kreozotom, pomalo načeta zubom vremena, i samo je čekala da je neko pronađe.

  Prethodni dan bio je tek još jedan jesenji dan sa drvećem koje plamti preplanulim

  lišćem koje opada, kada je Čarli Flegstaf, star dvanaest godina, zakoračio na sredinu jedne prilično prazne ulice, buljio u nebo, horizont, ceo celcati svet, i uzviknuo.