Alef Science Fiction Magazine 023 Page 13

  Pištanje je prestalo i počeo sam da samom sebi postavljam pitanja. Radio sam pod

  pretpostavkom da me Pauk na neki način pozvao, ali sada se nametao alternativni scenario. Da li sam ja mogao da njega prizovem? Slao sam protone u koronske rupe, zar

  ne? Da li sam ja mogao nekakvu glupu stvar naučiti nečemu... ili je čak prizvati u život?

  Jesu li svi moji snovi bili sistem varki nezapamćene kompleksnosti i uticaja, ili sam ja bio 58

  samo ludak koji je slučajno u pravu?

  Sva ta moja razmišljanja bi možda mojim kolegama izgledala nevažna, ali kada sam

  ih posmatrao u odnosu na moj poriv da se više približim pauku, dobila su krajnju ličnu

  važnost. Kako da verujem takvom porivu? Buljio sam u Pauka, u njegove ruke, koje su

  mahale u igri koja se protezala na hiljade milja, čije su spore promene konfiguracije podsećale na ples boginje Kali, na mitove još opskurnije. Za moj strah nije preostalo lekova. Prestao sam da radim, drogirao se da sprečim snove, ali ipak nisam mogao da

  uradim ništa da uklonim svoju glavnu brigu: da će Pauk upotrebiti svoju kontrolu nad

  kompjuterima (ako ih je zaista kontrolisao) da manipuliše sa mnom.

  Isključio sam holotank i izašao u koridor nameravajući da odem na piće. Nisam prešao ni dvadeset metara kada me je Brent oslovio; provukao sam se pored njega, ali

  je on krenuo ukorak sa mnom. Zračio je lažnom srdačnošću, koja je škripala još više od

  njegove uobičajene pokornosti.

  »Produktivnost« rekao je. »To je naš glavni cilj ovde, Rejnoldse.«

  Mrštio sam se na njega.

  »Ne možemo priuštiti sebi da se napunimo balastom« nastavio je. »Ako se desilo

  da imaš problema, možda ti treba novi pristup. Bilo bi mi drago da pogledam...«

  Odgurnuo sam ga; zaljuljao se, ali mu to nije promenilo raspoloženje

  »Čak i najbolji od nas naleće na neprobojan zid« rekao je. »A u tvom slučaju. pa,

  koliko je prošlo od tvog poslednjeg značajnijeg dela? Osam godina? Deset? Možeš se držati na svojim mladalačkim uspesima samo...«

  Moja nervoza je planula u bes. Zabio sam mu pesnicu u stomak i on se srušio, zevajući kao riba van vode. Krenuo sam da ga udarim, kada su me otpozadi zgrabile u

  crno obučene ruke stražara iz obezbedenja. Još dvojica čuvara su interven da sam se istrgnuo, psujući Brenta. Jedan od čuvara je pomogao Brentu da ustane zapitao ga šta

  da rade sa mnom.

  »Pustite ga« rekao je trljajući stomak. »Taj čovek nije uračunljiv«.

  Zamahnuo sam prema njemu, ali sam odgurnut natrag. »Kopile!« povikao sam. »Ti

  ulizičko malo govno, kunem se ubiću te ako…«

  Stražar me je opet odgurnuo.

  »Molim te, Rejnoldse« rekao je Brent pomirljivim tonom. »Ne brini Pobrinuću se

  da dobiješ priznanje koje ti sleduje.«

  Nisam imao pojma o čemu govori, a bio sam suviše ljut da se zapitam. Ispalio sam

  još nekoliko uvreda dok su ga stražari ispraćali.

  Ne više u raspoloženju za javna mesta, vratio sam se u apartman i sedeo žvrljajući

  besmislene beleške, zureći u odraz Pauka koji je bio projektovan na celom jednom zidu.

  Bio sam toliko rastresen da nisam primetio da je Kerolajn ušla sve dok nije stala pred

  mene. Paukove boje su treperile preko nje čineći je usijanom siluetom.

  »Šta radiš?« upitala je sedajući na pod.

  »Ništa« Odbacio sam beležnicu u stranu.

  »Nešto nije u redu.«

  »Ne, uopšte... Samo sam umoran.«

  Pogledala me je bezizrazno. »U pitanju je Pauk, zar ne?«

  Rekao sam joj da jeste, rad mi pravi nevolje, ali nije ozbiljno. Nisam bio siguran da

  li je želim onoliko mnogo koliko je izgledalo da je žalim, ili sam upotrebio seks da odagnam dalja pitanja. Šta god bilo, spustio sam se pored nje, poljubio je, dotakao joj grudi, i uskoro smo bili u onom toplom tajnom mestu gde — mislio sam — čak ni oči

  Pauka ne mogu da zavire. Rekao sam joj da je volim, bez daha, na onaj žurni način koji

  je manje intimna izjava, a više neka vrsta soptanja, oblikovanja udisaja da se prilagodi kretanju. To je bio jedini način na koji sam ikada bio u stanju da joj kažem moje najviše osećanje, i zato što sam se toga stideo, nismo češće vodili ljubav.

  Posle toga sam mogao videti da želi da kaže nešto važno: to joj je bilo u izrazu lica.

  Ali nisam želeo da to čujem, da budem zarobljen u nekom nivou intimnosti. Okrenuo 59

  sam se od nje, ređajući reći koje će ukazati na moju potrebu za osamom, i pogled mi je

  pao na zid gde je odraz Pauka još igrao... igrao na način koji ranije nikad nisam video.

  Boje su mu se menjale kroz spektar od crvenih i ljubičastih i ruke su mu se uvijale u ritmu koji je podsećao na ritam seksa; polagani početak, furiozni juriš ka svršetku, kao da nas je posmatrao i sada imitirao taj čin.

  Kerolajn je izgovorila moje ime, ali sam ja bio kao prikovan tim prizorom i nisam

  mogao da odgovorim. Uzdahnula je i nekoliko sekundi kasnije sam je čuo kako prelazi

  preko sobe i izlazi. Pauk je prestao sa svojom igrom upadajući u svoj uobičajeni način

  kretanja. Nekako sam ustao, otišao do prekidača i pomerio ga na isključeno. Ali odraz

  nije izbledeo. Umesto toga, Paukove boje su postale sjajnije, krećući se od

  vatrenocrvene do zlatne i najzad do bele, tako bleštave, da sam morao da zaštitim oči.

  Skoro sam mogao da osetim njegovu vrelinu na koži, čujem piskav poljubac njegovog rastaljenog glasa. Bio sam siguran da je u sobi, znao sam da ću izgoreti, biti progutan tom pevajućom toplotom, i zazvao sam Kerolajn ne želeći da ostavim neizrečenim sve

  one stvari koje sam se suzdržavao da joj kažem. Onda je moj strah dobio takve razmere

  da sam kolabirao u utonuo u san, ne u noćnu moru kao što se moglo očekivati, već san

  o ogromnom gradu, u kojem sam iskusio mnoštvo avantura i susreo se sa vedrom sudbom.

  »...Da bismo razumeli Dilambra, moramo razmotriti pažljivo njegov odnos sa ocem. Aleks Dilambr bio je muzičar i pesnik, smatran jednim od začetnika drifta: popularnog vida igre uz upotrebu improvizovanih stihova. Bio je blistav, zgodan, amoralan, i te osobine, spojene sa talentom za zavođenje vodile su ga kroz dvadesetpetogodišnji provod u budoarima moćnika, od korporacijskih kula Abidžana do Vrtova Novosibirska i na kraju do plaže u Mozambiku, gde je u četrdeset četvrtoj godini umro strašnom smrću, kao žrtva nervnog otrova, koji je, navodno specijalno za njega, dizajnirala čuvena hemičarka Virdžinija Holend. Za Virdžiniju se pričalo da je Rejnoldsova majka, ali nikad nisu urađeni testovi koji bi to potkrepili. Sve što sigurno znamo je da je jednog jutra Aleks dobio paket u kojem je bila veštačka materica sa embrionom njegovog sina. Prateći dokument je pružao dokaze njegovog očinstva i poruku u kojoj je rečeno da majka ne želi uspomenu koja bi je podsećala na njenu grešku u izboru.

  Aleks nije osećao nikakvu odgovornost za dete, ali mu se sviđalo da ima srodnika

  kojeg može dodati svojoj kliki. Tako se desilo da je Rejnolds proveo svojih prvih četrnaest godina putujući oko sveta, spavajući na podovima, doručkujući ostatke sa sinoćnih zabava, i uopšte bivajući ignorisan, ako ne i odbacivan. Kao odbranu i od tog odbacivanja i od harizmatičnosti svog oca, Rejnolds je naučio da imitira blistavost svoga oca i razvio slično umeće sa rečima. Od jedanaeste godine je redovno nastupao sa očevom grupom, stvarajući popularni niz driftova, kojima je opisivao podvige jednog moćnog čarobnjaka i nevolje onih koji bi zaratili sa njim. Aleks se ponosio tim nastupima: gledao je sebe manje kao oca, više kao starijeg brata, i insistirao da Rejnoldsa upozna sa svetom na bratski način. U tom cilju je i izveo da jedna od nigovih ljubavnica zavede dečaka na dvanaesti rođendan i od tada je Rejnolds imitirao i sveždersku seksualnost svog oca. Izgledali su, zaista, kao braća i kada bi video Aleksa kako prebacuje ruku
dečaku preko ramena, površni posmatrač bi mogao pretpostaviti

  da su i bliskiji. Ali među njima nije bilo jače veze, samo istorija zlostavljanja. Time nije rečeno da na Rejnoldsa nije uticala smrt njegovog oca, događaj kojem je prisustvovao.

  Gledanje Aleksove agonije ga je ozbiljno traumatizovalo i ulilo mu strah od smrti na granici morbidnog. Kada posmatramo ovaj strah, povezan sa njegovim teškoćama da izrazi ljubav — nasleđe očevog odbijanja — došli smo daleko u razumevanje i njegovih bračnih problema i njegove opsesije besmrtnošću, besmrtnošću u bilo kom obliku, čak i u obliku deteta...«

  Iz Poslednjeg alhemičara

  60

  Rasela E. Bareta

  3

  Kerolajn

  Šest meseci nakon implantacije Rejnoldsove kćerke u veštačku matericu, naišla sam na Dejvisa Brenta u kupoli za uživanje u kojoj sam obično provodila popodne uživajući u muzici, pišući sećanja na dane provedene sa Rejnoldsom, ali suzdržavajući se od nevernosti. Dete i moja zabrinutost za Rejnoldsovo mentalno stanje uticali su da postanem konzervativna: trebalo je donositi važne odluke, uznemirujući događaji su se

  odvijali, i nisam želela da mi išta odvlači pažnju.

  Dotična kupola bila je prilično mala, sa zidovima na kojima su bili hologrami u stilu

  Meksfilda Periša — alabasterski stubovi i kapije sa arabeskama kroz koje su se videle krševite planine okupane u bojama pastelnih sutona; gosti su sedeli za mermernim stolovima, a njihovi sivi kombinezoni su odudarali od dekadencije dekora. Sedeći tu i pišući, osećala sam se poput neke tužne dame okaljanog ugleda iz zaboravljenih vremena, ljubavnim razočarenjem dovedene u jednu situaciju pisanja autobiografije.

  Bez najave, Brent je zaseo u klupu nasuprot meni i zabuljio se. Smešak mu se urezao u uglovima usana. Čekala sam da progovori i na kraju ga upitala šta hoće.

  »Samo da izrazim svoje čestitke«, rekao je.

  »Kojim povodom?«

  »Povodom začeća vaše kćerke.«

  Implantacija je bila obavljena potpuno privatno, i bila sam besna što je otkrio moju

  tajnu.

  Pre nego što sam uspela da progovorim, počastio me je usrdnim osmehom i rekao

  »Kao administratoru, malo toga što se ovde dešava ostane mi nepoznato.« Iz džepa svog kombinezona je izvadio kožnu futrolu u kakvima se nose hologrami. »I sam imam

  kćerku, lepo dete. Poslao sam je na Zemlju pre nekoliko meseci.« Otvorio je futrolu, proučavao njen sadržaj i nastavio rečima opterećenim nekom čudnom napetošću. »Dao

  sam da kompjuter uradi njen portret« kako će izgledati za nekoliko godina. Želite li da vidite?«

  Uzela sam futrolu i ostala bez reći. Prikazana devojčica je imala sedam ili osam godina, i ličila je na mene u tim godinama kao jaje jajetu.

  »Nije trebalo da je šaljem«, rekao je Brent. »Izgleda da je materica ubačena u pošiljku, i možda uopšte neću moći da je nađem. Čak su i dokumenta izgubljena. Što se

  tiče tehničara koji je izvršio impantaciju, on se vratio na brod sa matericom i nestao.«

  Skočila sam na noge, ali me je on uhvatio za ruku i naterao da opet sednem.

  »Proverite ako želite«, rekao je. »Ali to je istina. Ako želite da pomognete da bude nađena, to ćete najbolje postići tako što ćete me saslušati.«

  »Gde je ona?« Bolesna hladnoća me obuzela, a srce kao da mi je drhtalo a ne kucalo.

  »Ko zna? Sao Paolo, Pariz. Možda jedan od Urbanih Rezervata.«

  »Molim«, rekla sam ukočeno. »Vratite je.«

  »Ako budemo zajedno radili, siguran sam da je možemo naći.«

  »Šta želite, šta biste uopšte mogli želeti od mene?«

  Ponovo se nasmešio. »Za početak, hoću kopije ličnih beleški tvog muža. Treba da

  saznam na čemu radi.«

  Nisam se premišljala da li da mu kažem; sva moja briga bila je usredsređena na dete. »Istražuje mogućnost života na Suncu.«

  Odgovor ga je obeshrabri;. »To je blesavo.«

  »Istina je, našao ga je!«

  Zabuljio se u mene.

  »Zove se Sunčev Pauk. Velik je... sačinjen od neke vrste plazme.«

  61

  Brent se lupio po čelu kao da hoće da se kazni za previd. »Pa naravno! Onaj deo

  Dnevnika.« Začuđeno je zatresao glavom. »Sve ono metafizičko trtljanje o čestičnom životu... Ne mogu da poverujem da to ima ikakvog osnova u zbilji.«

  »Pomoći ću ti«, rekla sam. »Ali, molim te, vrati je!«

  Pružio je ruku preko stola i pomilovao me po obrazu. Ukočila sam se, ali nisam ustuknula. »Poslednje što bih hteo je da te povredim, Kerolajn. Veruj mi na reč, sve je pod kontrolom.«

  Pod kontrolom.

  Sada mi izgleda da je bio u pravu, a to nije bila kontrola nekog čoveka ili bića, već

  koincidencija mogućnosti i želja kakva mora da je bila odgovorna za iskru koja je prva

  upalila zvezde.

  Za vreme sledeće dve nedelje nekoliko puta sam se susrela sa Brentom, u svakoj prilici mu donoseći neke od Rejnoldsovih beležaka; samo je još jednu trebalo da pribavim, i

  uveravala sam Brenta da ću je uskoro imati. Kako sam ga mrzela! A ipak smo bili saučesnici. Svaki put kada bismo se susreli u njegovoj laboratoriji, među golim metalnim zidovima i bankama podataka, raspravljali bismo o načinima da skrenemo Rejnoldsovu pažnju da bih ja mogla da ukradem beleške, i jednom prilikom sam ga upitala zašto je odabrao baš Rejnoldsovo delo za piratstvo pošto ga nikad nije cenio.

  »O, cenio sam ga«, rekao je. »Prirodno je da prezirem njegov lični stil, podmetanje

  droge i satirijaze kao naučnog metoda. Ali u njegovu genijalnost nikad nisam sumnjao.

  Pa, ja sam taj koji je odobrio subvenciju za njegov boravak ovde.«

  Mora da mi se neverica pokazala na licu, jer je nastavio: »Istina je. Mnogi su u komisiji naginjali tome da ga odbiju misleći da nije više sposoban za značajan rad. Ali, kada sam video Solarne jednačine, znao sam da sa njim još valja računati. Jesi li ih pogledala?«

  »Ne razumem se u matematiku.«

  »Iako su nepotpune, zapanjujuće su, elegantne. Ima nešto skoro mistično u

  njihovoj strukturi. Navode te na pomisao da nema potrebe da ih proučavaš, da će se,

  ako samo buljiš u njih, uvući u tvoj mozak i izazvati neku promenu.« Isprepleo je prste ispruživši kažiprste. »Nadao sam se da će ih ovde završiti, ali... pa, možda u tim poslednjim beleškama.«

  Vratili smo se planiranju odvraćanje Rejnoldsove pažnje. U poslednje vreme je retko napuštao apartman i Brent i ja smo odlučili da bi pravo vreme za akciju bilo za vreme zabave povodom njegovog rođendana iduće nedelje. Bez sumnje će biti veoma

  drogiran i ja ću moći da se uvučem u zadnju sobu i priđem njegovom kompjuteru. Po

  završetku diskusije, Brent je stao pred vrata koja su vodila u njegov apartman, otključao ih i pozvao me na piće. Odbila sam, ali on je insistirao i ušla sam ispred njega.

  Apartman je bio namešten u zastrašujuće lošem stilu. Njegov nameštaj bio je

  providna materija koja je svetlucala bolesno plavo‐sivo dajući jedinu svetlost. Uramljen pod staklom bio je poster iz dvadesetog veka sa pesmom »Deziderata«, čiji su stihovi

  bili vrhunac sladunjavog romantizma. Na ostalim zidovima je visilo nešto što je izgledalo kao starinske tapiserije, ali je izbliza postajalo jasno da su to pornografske imitacije, koje prikazuju takve teme kao što su žene koje vode ljubav sa jelenima. U takvom okruženju nalazila sam da je Brentova osuda Rejnoldsovog privatnog života hipokritska.

  Sipao je vino iz flaše od brušenog stakla i banalno ćaskao, tu i tamo me dodirujući kao i prilikom našeg prvog sastanka. Prisiljavala sam sebe na povremeni smešak i na kraju, misleći da sam u dovoljno dugo ugađala, rekla mu da treba da idem.

  »O, ne«, rekao je, obuhvativši me rukom oko struka. »Još nismo gotovi.«

  Odgurnula sam njegovu ruku; nije bio snažan.

  »Dobro«, dodirnuo je prekidač na zidu i vrata prema hodniku
su se otvorila. »Idi.«

  Jako belo svetio koje je sijalo kroz vrata pretvorilo ga je u figuru u senci i učinilo da ono što je izrekao zvuči kao pretnja.

  62

  »Idi.« Ispio je vino. »Ne mogu te zadržati.«

  Bože, mislio je da je lukav! I bio je... lukaviji od mene, a možda i od Rejnoldsa. I iako će naučiti da i lukavost ima svojih ograničenja, pogotovu kad se suoči sa genijalnošću sudbine, zasada mu je bila dovoljna.

  »Ostaću«, rekla sam.

  »... U igrama Pauka, u njegovim promenama boja, ritmičnom mahanju njegovih užarenih ruku, krila se neka vrsta jezika, jezika koji su Jednačine pokušavale da razjasne, jezika mojih snova. Satima sam sedeo posmatrajući ga; nekoliko sekvenci sam snimio na džepnim hologramima i nosio ih sa sobom u nadi da će ta bliskost razjasniti delove Jednačina koji nedostaju. Malo sam napredovao, ali sam zaključio da je put prema Suncu ona vrsta bliskosti koja mi treba — sumnjao sam da imam hrabrosti da to postignem. Međutim, protiv mog nedostatka hrabrosti stajala je lepota koju sam počeo da primećujem u Paukovoj igri, hipnotički sklad: kao kod igračica sa Balija, posedovao je sličnu zavodljivost. Poverovao sam da ti pokreti označavaju svo znanje, beskrajnu mogućnost. U mojim snovima su počela da se pojavljuju bića koja bih ranije smatrao nemogućim — zmajevi, đavolci, ljudi svetlećih ruku ili svetlećeg celog tela, sve avetinjski, zrnasto belo; sada su ta bića postala ne samo moguća, već i verovatni stanovnici sveta koji je sve više i više dolazio u fokus, sveta koji me je jako privlačio.

  Ponekad bih ceo dan ležao u postelji nadajući se da ću sanjati još o tom svetu, o čarobnjaku koji ga kontrolise. Može biti da sam koristio te snove da izbegnem suočavanje sa teškim i zastrašujućim izborom. Ali, poslednje vreme sam zaista posumnjao da uopšte mogu da biram.«

  Iz Sabranih beležaka

  Rejnoldsa Dilambra

  4.

  Rejnolds

  Slabo se sećam zabave, većinom omamljenih pogleda na grudi i bedra, znojevi; tela, sklopljene oči. Sećam se drifta, kojeg je izvodila grupa tehničara. Svirali su Aleksovu muziku kao hommage, što me u mislima odvelo natrag, u godine sa starta tvorcem kopiladi, u sećanja na batine, na nailaženje na njega sa ljubavnicama, na slušanje njega kako popuje. I, naravno, prisetio sam se one noći u Mozambiku, kada sam ga gledao kako grebe oči, grebe lice. Pljuvao je krv ne mogavši da vrišti jer je odgrizao jezik.