Alef Science Fiction Magazine 019 Page 12

  On je podvukao ruku ispod njene glave, pazeći na ozledu, i pomogao joj da ostane u tom položaju u kom je lakše mogla da pije. Posle nekoliko trenutaka, ona se ponovo zavalila nazad, osmehujući se na šolju iz koje joj je dao da pije. Pogledala mu je zatim u lice i, mada se nije osmehivala, njemu je bilo toplije oko srca. Otrčao je do frižidera i šporeta, uzeo slamčice i šolje — u jednu je sipao sok od pomorandže, u drugu čokoladno mleko, u treću obično mleko, u četvrtu je sipao govedu supu iz konzerve, u

  petu hladnu vodu. Odneo je sve to do nje i poređao na stolici koja se nalazila pored kreveta; čučnuo je uz stolicu i gledao u šolje i u nju nestrpljivo kao cirkuska foka koja jedva čeka da zasvira melodiju na svojim trumpetama. Ona se ovog puta osmehnula, i

  on je podigao prvo šolju sa goveđom supom. Popila je kroz slamčicu gotovo pola šolje,

  ne čineći pri tom nijedan predah, i nakon toga je ponovo utonula u san.

  Nešto kasnije, kada joj je prišao da proveri da li još uvek krvari, video je da je plastični prekrivač na kom je ležala mokar, ali ne od krvi. Budalo! — grdio je samog sebe, i otrčao da donese noćnu posudu.

  Ona je sada mnogo spavala, jela je često, ali pomalo. Počela je da ga posmatra dok

  se kretao po sobi; često bi mislio da ona spava, a kad bi se okrenuo prema krevetu, sreo bi njen pogled. Sledeća dva dana ona je posmatrala uglavnom njegove ruke. Oprao je i

  ispeglao njenu odeću, seo i strpljivim, sitnim bodovima igle zašio mesta koja su bila pocepana; oslonjen na laktove i nagnut nad svojim stočićem sa lakiranom pločom, od

  srebrne žice napravio joj je broš koji je ličio na cvet sa neke stare lepeze; pored toga, napravio joj je i lančić sa priveskom, kao i narukvicu koja se slagala sa brošem i lančićem. Ona je posmatrala njegove ruke i dok je kuvao; napravio je svoje omiljene špagete — tagljateli, koji su bili neverovatno dugački, i koje je on vešto uvio oko viljuške, sve dok od njih nije dobio kompaktnu masu; špagete je zatim vešto presekao

  specijalnim nožem i one su tada ličile na bledožute tanke pertle. Imao je zaista zlatne ruke, ruke koje nisu znale za granice, jer on nikada nije ni želeo da im postavi ikakvo ograničenje. Ovom čoveku su izgledalo je baš ruke bile najvažnije u životu, i budući da je njima radio sve i svašta, one su postale sposobne da urade mnogo toga.

  Ali kada bi je presvlačio, ili je prao, ili kada bi joj pomagao oko upotrebe noćne posude, ona nikada nije gledala u njegove ruke. Ležala bi savršeno mirno i posmatrala

  ga ravno u lice.

  Iz početka bila je vrlo slaba i nije mogla da pomiče ništa osim vlastite glave. Bilo

  mu je drago da rane koje je bio zašio zarastaju kako treba. Kada je izvlačio pribadače iz rana, nju je to sigurno bolelo, ali nije pustila ni glasa od sebe; dvanaest puta se samo njeno glatko čelo namrštilo, po jednom za svaku pribadaču.

  — Boli — promrmljao je on.

  63

  Ona je lako klimnula glavom, potvrđujući ovu njegovu tvrdnju. To je bio prvi akt komunikacije među njima, ako se izuzme onaj nemi uporni pogled kojim je ona pratila

  njegovo kretanje po sobi. Uz klimanje glavom, ona mu je uputila i jedan osmeh, i on se

  okrenuo od nje, pritisnuo stisnutim šakama oči, i osetio se divno.

  Na posao se vratio šeste noći, nakon što se ceo dan petljao oko nje da bi je odvratio od sna pre nego on pode, a na posao je krenuo tek kad se uverio da je čvrsto

  zaspala. I tako svake noći. Zaključao bi za sobom vrata i žurnim koracima kretao na posao, osećajući toplinu oko srca, spreman da ako treba radi i za tri čoveka; kući bi se vraćao u ranim jutarnjim časovima, dok je još bio mrak, koračajući brzo koliko su to njegove krive noge dopuštale; svaki put je donosio neki poklon za nju — mali tranzistor, maramu, nešto posebno za jelo — uvek nešto drugo. Otključao bi vrata i žurno pritrčao

  krevetu, položio ruku na njeno čelo da proveri da li ima temperaturu, pažljivo bi poravnao posteljinu, iz straha da se ona zbog izgužvanih čaršava ne probudi. Tada bi se sklonio iz njenog vidokruga, iza ormara, i presvukao odelo; obukao bi dugačke gaće u

  kojima je spavao i pošao do poljskog kreveta, na kom bi se sklupčao i zaspao. Spavao bi sat, sat i po kao zaklan, ne budeći se, ali bi se nakon tog perioda na najmanje šuškanje posteljine, na njeno najslabije oglašavanje budio i prilazio njenom ležaju mumlajući: »Je li sve u redu?«, i tada bi stajao nadvijen nad njom, grozničavo se trudeći da pogodi šta joj u tom trenutku treba ili nedostaje, i šta bi on za nju mogao da uradi, ili da joj donese.

  Kada bi se razdanilo, on bi joj donosio šolju mleka sa umućenim jajetom, i tada bi

  je prao, menjao joj odeću, češljao je, a kad više nije imao šta da uradi za nju, uzimao bi da čisti sobu, riba pod, pere sudove ili veš, ili bi se predano bacio na kuvanje. Po podne je išao u kupovinu, obilazio okolne radnje, a onda ponovo žurio kući da joj pokaže šta je kupio, da vidi šta je naumio da joj spremi za večeru. Svih ovih dana, a potom i nedelja, u njemu je neprestano tinjao žar — kad bi bio odvojen od nje on se grejao na njemu, u

  njenom prisustvu žar bi se razgorevao u pravu vatru koja bi tada obasjavala čitavo njegovo biće.

  Jedno popodne krajem druge nedelje zatekao ju je kako plače, gleda u mali

  tranzistor a suze joj se slivaju niz obraze. Iznenađeno je uzviknuo, obrisao joj lice suvom krpom, potom se uspravio, a grč bola je izobličio njegovo ionako ružno lice. Ona ga je

  slabo potapšala po ruci i učinila nekoliko nerazumljivih pokreta, što je njega potpuno zbunilo. Seo je na stolicu pored kreveta i pažljivo joj se zagledao u oči, kao da će u njima videti razlog zbog kojeg ona plače. Ona je bila nekako drugačija; do tada ga je posmatrala pogledom punim otvorenog čuđenja, pogledom punim napregnute pažnje i

  divljenja, kao mače koje posmatra bazen sa egzotičnim ribicama; sada je bilo još nečega u njenom pogledu, u njenim gestovima i pokretima.

  — Da li te boli? — upitao je svojim hrapavim glasom.

  Klimnula je odrečno glavom. Počela je da miče usnama prstom pokazujući na svoja

  usta, potom je ponovo briznula u plač.

  — Oh, mora da si gladna. Spremiću ja hranu, evo odmah.

  Ustao je ali ga je ona uhvatila za zglavak ruke, ponovo odrečno klimajući glavom;

  još uvek je plakala, ali se kroz suze promolio i blag smešak. Seo je ponovo na krevet, iznenađen njenom pometenošću. Još jednom je otvorila usta, pokazujući prstom na njih, klimajući pri tom glavom.

  — Ne moraš ništa da kažeš — reče joj on.

  64

  Disala je teško i isprekidano, to ga je čak malo i plašilo, ali kada joj je ovo bio rekao, ona se dopola podigla sa kreveta i snažno ga uhvatila za ruke; on ju je uhvatio za ramena i spustio natrag u krevet, ali ona je nastavila da grozničavo klima glavom.

  — Ti ne možeš da govoriš! — iznenađeno prozbori.

  Da! Da! Klimanjem glave ona je ovo potvrđivala.

  Gledao ju je dosta dugo. Na radiju je prestala muzika i neki tip je napuklim baritonom izvikivao oglase za prodaju polovnih automobila. Ona je zurila u tranzistor,

  slušajući taj govor, i suze joj opet krenuše. On se nagnuo preko nje i ugasio tranzistor.

  Nakon nešto pripreme, skupio je usne u odgovarajući položaj i prezrivo otpuhnuo:

  — Ha! Zašto želiš da govoriš? Nemoj da govoriš. Ne treba ti. Ja ću sve da sredim.

  Ja...

  Ostao je bez reči, tako da je umesto nastavka rečenice pljusnuo sebe nekoliko puta

  po grudima, klimnuo glavom prema njoj. Prema noćnoj posudi, prema šporetu, prema

  zavojima i lekovima, prema namirnicama.

  — Zašto želiš da govoriš?

  Pogledala je gore prema njemu, iznenađena njegovom žestokom, gotovo grubom

  reakcijom, a potom se ponovo rastužila. Nežno joj je obrisao suze sa obraza, mrmljajući:

  — Ja ću sve da sredim.

  Jednog jutra, pošto se kao i uvek po mraku vratio kući, proverio je da li je ona udobno smeštena, udobno — po njegovim s
trogim kriterijumima, i tada se, kao i ranijih dana,

  svalio na svoj poljski krevet. Miris šunke i sveže kafe, što se osećao, to je, naravno, bio deo sna; šta bi drugo to i moglo da bude? I ti tihi zvuci, to lagano kretanje što čuje u sobi, sve je to plod njegove uobrazilje, posledica grozničave napetosti sa kojom je živeo poslednjih dana.

  Otvorio je oči i pred sobom video svoj san, a potom je oči opet zatvorio smejući se

  sopstvenoj gluposti. Sve je to tek jedan san. I on otvara oči u tom snu. Polako je opet otvorio oči.

  Uz njegov ležaj nalazila se stolica, a na njoj je bio tanjir sa pečenim jajima i narezanom svežom šunkom, šolja sa jakom crnom kafom, kao i tanjirić na kom se nalazio tost premazan puterom zlaćane boje. Zurio je u sve ovo u krajnjoj neverici, a onda digao pogled.

  Ona je sedela na ivici kreveta, na ivici koju je on bio napravio od jednog ćebeta da

  ona ne bi pala na pod u toku sna. Na sebi je imala ispeglanu i zakrpljenu bluzu i suknju.

  Ramena su joj bila povijena od iscrpljenosti, činilo se da sa mukom i glavu drži uspravno; ruke su joj mlitavo mirovale između kolena. Ali njeno lice bilo je obasjano radosnim iščekivanjem njegovog buđenja i reakcije na ovaj spremljeni doručak.

  Njegova usta su se zgrčila, iskezio je zube, potom je njima snažno zaškrgutao, a iz

  grudi mu se oteo mukao i hrapav urlik besa; kao vatrom opečena, ona je uplašeno poskočila natrag, i sklupčala se na sredini kreveta, otvorenih usta i razrogačenih očiju.

  On je ustao i dignutih ruku sa stisnutim snažnim pesnicama uputio se prema njoj; ona

  se bacila licem prema Krevetu, rukama pokrila vrat, i ostala da leži tako, sva drhteći.

  Nekoliko trenutaka je stajao nadvijen nad njom, a onda je polako spustio ruke. Cimnuo

  je kraj njene suknje.

  — Skini — procedio je. Cimnuo je još nekoliko puta suknju, ovaj put jače.

  65

  Ona se polako osvrnula i pogledala prema njemu. Pokušala je da otkopča dugme

  na suknji, ali je to činila nespretnim pokretima. On joj je pomogao. Svukao je suknju i bacio je na poljski krevet, zatim je strogim pokretom pokazao na njenu bluzu. Ona je bluzu otkopčala, a on ju je skinuo sa njenih ramena. Izvukao je čaršav koji se nalazio ispod nje, svojim snažnim rukama nežno je uhvatio zglobove njenih nogu, povukao noge prema dole sve dok se ona nije našla u ispruženom položaju, a tada ju je pokrio

  čaršavom. Teško je disao. Ona ga je prestravljeno posmatrala.

  Sa zastrašujućom mirnoćom on se okrenuo od nje i pošao prema poljskom krevetu

  i stolici na kojoj su se nalazile sve one stvari. Polako je podigao šolju sa kafom, a zatim ju je snažno razbio o pod. Nakon ovog, zamasima snažnim kao u drvoseče koji obara drvo, on je razbio tacnu, tanjir sa tostom i tanjir sa jajima. Komadići porculana, parčići šunke, mrlje od kafe i žumanaca bili su svuda po podu i po zidovima. Kada je sa ovim

  završio, okrenuo se njoj:

  — Ja ću sve da radim — reče promuklo. Ponovio je ovo, i pri tom ispruženim kažiprstom naglasio svaki slog: — Ja ću sve da radim.

  Ona se naglo prevrnula na stomak, zagnjurila glavu u jastuk, i počela da jeca tako

  snažno da je on osetio lagano podrhtavanje poda pod svojim nogama. Ljutito se okrenuo od nje, otišao po lavor i četku za ribanje, po metlicu i lopaticu, a zatim je polako i strpljivo uzeo da čisti sav ovaj krš.

  Dva sata kasnije, on je prišao krevetu, ona je i dalje ležala na stomaku, ukočeno,

  bez ijednog pokreta. Imao je dovoljno vremena da smisli šta da kaže.

  — Čuj, vidiš i sama, bolesna si... zar ne vidiš?

  Rekao je to najnežnije što je mogao. Stavio joj je ruke na ramena ali se ona besno

  izvila, izbegavajući njegov dodir. Uvređen i zbunjen, on je odustao od ovog pokušaja.

  Ustao je i pošao do svog ležaja, seo na njega, i gledao prema njoj, osećajući se krajnje bedno.

  Nije htela ništa da uzme za ručak.

  Nije htela ništa ni da večera.

  Kada se približilo vreme da pode na posao, ona se okrenula. On je još uvek sedeo

  na ležaju, u dugačkim gaćama, a svaka crta njegovog lica, svaki delić njegovog ružnog

  lica odavao je osećaj krajnje bede. Ona ga je pogledala, i oči su joj se napunile suzama.

  On je uhvatio njen pogled, ali se nije ni pomakao. Uzdahnula je i ispružila ruku prema

  njemu. Poskočio je prema njoj, prineo njenu ruku svom čelu, kleknuo uz krevet, i snažno zaplakao. Milovala ga je po oštroj kovrdžavoj kosi sve dok se ovaj napad nije povukao, što se desilo isto tako naglo kako je i počelo: to snažno i ogromno telo sklupčano uz krevet najednom je prestalo da se trese. Naglo se podigao i ubrzo se začulo zveckanje posuđa na šporetu; nije prošlo dugo i on joj je doneo nekoliko komada

  hleba i obarene artičoke, prelivene maslinovim uljem, ukrašene grančicama bosiljka.

  Ona mu se umorno osmehnula, uzela tanjir iz njegovih ruku i polako počela da jede; on

  je pogledom pratio svaki njen zalogaj, a lice mu je pri tom zračilo osećanjm zahvalnosti.

  Potom se on presvukao i pošao na posao.

  Kada je bila počela da se podiže u krevetu, on joj je kao poklon doneo crvenu kućnu haljinu, premda joj i dalje nije dopuštao da napusti krevet. Doneo joj je staklenu kuglu u kojoj je cvet, potopljen u vodu, mogao da traje čitavu nedelju, i dve žive kornjačice u plastičnoj posudi, i svetloplavog zeca — igračku, koji je u sebi imao muzičku kutijicu što 66

  je pevala: »Rock‐a bue Baby«, i karmin jarkocrvene boje. Ona je u svemu sledila njegove upute; bila je poslušna, posmatrajući ga pažljivije nego pre; kada bi završio sa petljanjem po sobi i seo na svoj poljski krevet, pogledi bi im se sreli, i on bi prvi oborio pogled. Ona bi stisnula plavog zeca na svoje grudi, posmatrala bi ga ne trepnuvši, ili bi se iznenada osmehnula, otvarajući pri tom usta kao da time želi da izrazi trenutak iskrene životne radosti. Ponekad bi izgledala neizrecivo tužno, a nekad bi se tako nemirno trzala u krevetu da je on morao da joj priđe i da je miluje po kosi sve dok ne

  zaspi ili bar dok se ne umiri. Palo mu je na pamet da nije pogledao njene rane čitava dva dana, i da se ona možda zbog toga nemirno trza u krevetu, možda je rane iritiraju.

  Svukao je pokrivač sa nje i počeo da zagleda rane. Pažljivo je dodirnuo sveži ožiljak, a ona mu je tada naglo odgurnula ruku, i snažno stisnula vlastitu kožu, gnječeći je i lupkajućipo mestu gde je bio ožiljak. Zaprepašćeno je pogledao u njeno lice, i video da se ona smeši, klimajući pri tom glavom.

  — Boli? — upita on.

  Ona je odrečno klimnula glavom. Dok ju je pokrivao, on sa neskrivenim ponosom

  reče:

  — Sredio sam. Sve sam kako treba sredio.

  Ona je potvrdno klimala glavom, i za kratko je njegovu ruku uhvatila između svoje

  brade i ramena.

  Kad se jednog jutra vratio kući, i utonuo u jedan od onih kratkih dubokih snova, osetio je, najednom, na ležaju pored sebe toplotu njenog tela. Ležao je tako nekoliko

  trenutaka, dremljiv, još ne shvatajući, dok su živahni prsti otkopčavali dugmad na njegovim dugačkim gaćama. Uhvatio ju je za zglobove ruku. Istog časa ona se umirila,

  mada je na svojim grudima osećao kako joj srce snažno tuče — kao da ga neko u prsa

  udara malom pesnicom. Začuđen, sa mukom je iz sebe istisnuo slog: »Št‐t...?«, a ona se

  pribila uz njega, drhteći. Držao ju je za zglobove više od jednog minuta, trudeći se da o ovome pažljivo promisli, a potom se podigao u sedeći položaj. Jednu ruku je prebacio

  oko njenih ramena, drugu je podvukao ispod kolena. Podigao se. Ona se držala za njega, osećao je strujanje njenog daha iz nozdrva. Prišao je krevetu, polako se nagnuo i nju oprezno spustio. Kad ju je spustio na krevet, ona je morala da ga pusti jer se on odmah uspravio.

  — Spavaj — reče joj.

  Napipao je čaršav i prebacio ga preko nje. Ona je ležala potpuno mirno, ne čineći

  nijedan pokret; on ju je dodir
nuo po kosi, a potom se vratio na svoj ležaj. Legao je i nakon dosta vremena uhvatio ga je lak san. Ali nešto ga je probudilo; ležao je i osluškivao, no ništa se nije čulo. Iznenada, i veoma živo, prisetio se one noći kada je ona lebdela između života i smrti, i tada ga je bio probudio eho jecaja koji se više nije ponovio; uplašivši se, podigao se sa svog ležaja i prišao njenom krevetu, nagnuo se iznad nje i dodirnuo je po glavi. Ležala je lica zagnjurenog u jastuk.

  — Plačeš? — prošaputao je on, a ona je oštrim, kratkim trzajima glave ovo

  odricala. Nešto je promrmljao i vratio se natrag na svoj ležaj.

  Bilo je to devete nedelje. Padala je kiša, i on se gegao kroz mračne i puste ulice; kad je stigao blizu svog kvarta i video baricu ispod svetiljke, na mestu gde je bio našao devojku, za trenutak je imao čudnu fantaziju, osećaj dezorijentacije kao usred nekog 67

  sna; učinilo mu se da se ništa od svega ovog nije desilo, da će sada pokraj njega projuriti automobil, zaustaviti se uz ivičnjak, da će iz automobila biti izbačeno mlitavo telo, da će on pritrčati, odneti devojku u svoju garsonjeru, i da će ona krvariti, krvariti, i da će se on plašiti da ona ne umre... Stresao se poput kakvog ogromnog psa, uvukao glavu, i rekao

  samom sebi: Budalo! Ništa loše više ne može da se dogodi. Sve je sada prošlo, ona je u redu, i njegov život konačno ima smisao, i on neće dopustiti da se išta u tome promeni.

  Ipak se desila nekakva promena, to je znao i pre nego što je ušao u kuću; prozor

  koji je gledao na ulicu bio je osvetljen mutnim narandžastim sjajem, sjajem koji nije dolazio samo od ulične svetiljke. Možda je uzela da čita jednu od onih jeftinih knjiga koje je dobio zajedno sa stanom; možda je bila prinuđena da upotrebi noćnu posudu ili

  je samo ustala da vidi koliko je sati... ali ove misli ga nisu umirile; obuzeo ga je pravi užas kad je stupio u kuću. Između vrata njegovog stana i poda videla se svetla traka: svetio je bilo upaljeno. Nekoliko puta je ispustio ključeve iz ruku dok nije uspeo da otključa vrata.