Alef Science Fiction Magazine 003 Page 11

  ‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐

  (*) Ričard Bakminster Fuler (1895 — 1983), američki arhitekta izumitelj geodezijske kupole, (prim. prev.)

  »Hej«, rekao sam. »Uopšte nemaš bradavice na grudima.« Videle su se male pig-mentirane mrlje, ali nije bilo formacije

  ica.

  bradav

  »Jesi li video?« upitao je Virdžil i počeo da oblači belu majicu. »Ponovo se izgra‐

  đujem, od glave do pete.«

  57

  U prisećanjima na te sate, zamišljam kako sam govorio: »Reći mi nešto više o tome.«

  Možda je dobro za mene što se ne sećam šta sam stvarno govorio.

  Objasnio je na svoj karakteristični zaobilazni način. Slušanje svega toga izgledalo je

  kao kada pokušavate da prodrete do srži novinskog članka kroz šumu napomena i grafičkih ukrasa.

  Pojednostavljujem i sažimam.

  Genetron ga je izabrao da proizvodi prototipe biočipova, sićušnih kola napravljenih

  od proteinskih molekula. Neki od njih povezani su na silicijumske čipove koji su u prečniku imali tek nešto više od jednog mikrometra i potom ubacivani u arterije pacova

  do hemijski adresiranih lokacija, da bi se tamo vezali sa tkivom pacova i upotrebili za nadgledanje i čak upravljanje nad laboratorijski izazvanim patološkim promenama.

  » To je bilo nešto«, rekao je. »Povratili smo najsloženiji mikročip tako što smo žrtvovali pacova i potom ga saslušali — povezali silicijumski deo na sistem za dobijanje slike. Kompjuter nam je dao linijske grafikone, a potom dijagram hemijskih karakteristika otprilike jedanaest centimetara krvnog suda ... A onda sve to sakupio da bi sastavio sliku. Sumirali smo svaki centimetar arterije pacova. Nikada nisi video tolike naučnike kako skaču, grle se i piju čitave kante buba — soka«. Buba — sok je bio laboratorijski etanol pomešan sa dr. Peperom.

  Konačno su silicijumski elementi u potpunosti eliminisani u korist nukleoproteina.

  Oklevao je da objasni pojedinosti, ali ja sam zaključio da su otkrili način da obrazuju ogromne molekule — velike kao DNK i još složenije — i pretvore ih u elektro‐hemijske kompjutere, korišćenjem struktura nalik na ribozome kao »kodera« i »čitača«, a RNK

  kao »trake«. Virdžil je mogao da oponaša reproduktivnu separaciju i ponovno grupi-sanje unutar svojih nukleoproteina, a programske promene u ključnim tačkama uvodio

  je zamenjivanjem nukleotidnih parova. »Genetron je tražio da se prebacim na izradu supergena, jer su se na svim ostalim mestima zabavljali tim poslom. Pravljenje raznoraznih karakondžula, od kojih neke stvarno prevazilaze svaku maštu. Ali sam ja imao druge zamisli.« Motao je prstom oko uva i ispuštao tereminske zvuke. »Pravo doba za

  poludele naučnike, jel'da?« Nasmejao se, pa se uozbiljio. »Ubrizgao sam svoje najbolje

  nukleoproteine u bakteriju da bih olakšao deobu i pojačao procese. Onda sam počeo da

  ih ostavljam unutra, i tako omogućim interiakciju sa ć

  .

  elijama Bila su heuristički pro‐

  gramirana; sama su učila više nego što sam ih programirao. Ćelije su ubacivale hemijski kodirane informacije u kompjutere, kompjuteri su ih procesirali i donosili odluke, a ćelije su postajale pametne. Hoću da kažem, pametne kao pljosnate gliste, za početak.

  Zamisli jednu Escetihiju koli pametnu kao planarija!«

  Klimnuo sam. »Zamišljam.«

  »A onda sam stvarno navalio na svoju ruku. Imali smo opremu, tehniku; a ja sam

  znao molekularni jezik. Mogao sam da načinim stvarno guste, stvarno složene biočipo‐

  ve povezivanjem nukleoproteina i da ih pretvorim u male mozgove. Obavio sam neka

  istraživanja da bih video dokle mogu da idem, teorijski. Ako bih se držao bakterija, mogao sam da im načinim biočip sa procesnim kapacitetom mozga vrapca. Zamisli kako

  sam bio oduševljen. A onda sam video način da povećam složenost hiljadu puta koriš‐

  ćenjem nečega što smo smatrali smetnjom — kvantnog čavrljanja između fiksnih

  elemenata kola. Kada siđeš na tako male dimenzije, čak i najmanja promena može da

  minira biočip. Ali ja sam razvio program koji je u stvari predviđao i koristio elektronsko tunelovanje. Pojačao sam heruističke aspekte kompjutera korišćenjem čavrljanja kao metoda za povećanje složenosti.«

  »Izgubio si me«, rekao sam.

  »Iskoristio sam nasumičnost. Kola su se mogla sama popravljati, upoređivati memorije i ispravljati pogrešne elemente. Čitava frka. Dao sam im osnovna naređenja: Idite i množite se. Poboljšavajte se. Boga mu, trebalo je da vidiš neke od kultura nedelju 58

  dana kasnije! Bilo je zaprepašćujuće. Razvijali su se svaki na svoj način, poput malih gradova. Sve sam ih uništio. Mislim da bi jednoj od Petrijevih šolja izrasle noge i da bi otišla iz inkubatora da sam nastavio da je hranim.«

  »Šališ se.« Pogledao sam ga. »Ne šališ se.«

  »Čoveče, oni su znali šta je to poboljšanje! Znali su kuda treba da idu, ali bili su toliko ograničeni, zbog toga što su bili u telima bakterija, sa tako malo izvora.«

  »Koliko su bili pametni?«

  »Nisam siguran. Povezivali su se u grupe od sto do dvesta ćelija, a svaka grupa po‐

  našala se kao zasebna jedinica. Svaka grupa bila je pametna možda kao rezus majmun.

  Izmenjivale su informacije kroz svoje ogranke, prenosile delove memorije i upoređivale

  opažaje. Organizacija im je sasvim očigledno bila drugačija nego u skupini majmuna.

  Kao prvo, svet im je bio mnogo jednostavniji. Sa svojim sposobnostima, oni su bili gospodari Petrijevih šolja. Ubacio sam fage sa njima; fagi nisu imali šanse. Koristili su svaku raspoloživu priliku da se menjaju i rastu.«

  »Kako je to moguće?«

  »Šta?« Činilo se da je iznenađen što ne prihvatam sve zdravo za gotovo.

  »Da naguraš tako mnogo u tako malo. Rezus majmun nije isto što i tvoj jednostavni

  mali kalkulator, Virdžile.«

  »Nisam bio dovoljno jasan«, rekao je, očigledno iznerviran. »Koristio sam nukle-oprotelnske molekule. Oni su nalik na DNK, ali između svih informacija moguća je interakcija. Znaš li koliko nukleotidnih parova ima u DNK jedne jedine bakterije?«

  Davno sam slušao poslednje predavanje iz biohemije. Zavrteo sam glavom.

  »Oko dva miliona. Dodaj na to modifikovane ribozomne struktura — njih petnaest

  hiljada, svaka sa molekularnom težinom od oko tri miliona — i razmisli malo o kombi‐

  nacijama i permutacijama. RNK je oblikovana kao papirna traka vezana u zatvorenu petlju, okružena ribozomima koji kidaju informacije i proizvode proteinske lance ... «

  Oči su mu bile svetle i pomalo vlažne. »Osim toga, ja ne govorim da je svaka ćelija bila izdvojen entitet. One su sarađivale.«

  »Koliko si bakterija uništio po šoljama?«

  »Milijarde. Ne znam.« Tupo se osmehnuo, »Shvatio si, Edvarde. Čitavu jednu

  planetu Escetrihije koli.‐

  »Ali nisu te tada otpustili?«

  »Ne. Nisu znali šta se dešvava, pre svega. Nastavio sam da obrazujem molekule i pri

  tom sam im povećavao veličinu i složenost. Kada su bakterije postale previše ograničene, uzeo sam sopstvene krvi, izdvojio bela krvna zrnce u njih ubrizgao nove bioči‐

  pove. Nadgledao sam ih, provodio kroz lavirinte i male hemijske probleme. Bila su bri‐

  ljantna. Vreme je na tom nivou daleko brže — poruke moraju da prelaze tako mala rastojanja, a okolina je mnogo jednostavnija. A onda sam zaboravio da uskladištim podatke pod svojom šifrom unutar laboratorijskog kompjutera. Neki direktori otkrili su

  ih i pogodili šta nameravam. Svi su se uspaničili. Mislili su da će nam se na grbaču popeti svaki socijalni pas čuvar zbog onoga što sam uradio. Počeli su da uništavaju moje radove i da mi brišu programe. Naredili su mi da sterilišem svoja bela krvna zrnca.

  Hriste. »Navukao je belu majicu i nastavio da se obla�
�i. »Imao sam još samo dan ili dva.

  Izdvojio sam najsloženije ćelije ... «

  »Koliko složene?«

  »Okupljale su se u grupe od stotinu ćelija, kao bakterije. Svaka grupa bila je pametna poput desetogodišnjeg deteta, možda.« Jedan trenutak proučavao je izraz moga

  lica. »Još uvek sumnjaš? Hoćeš li da ti izverglam koliko nukleotidnih parova ima u ćeliji sisara? Iskrojio sam svoje kompjutere tako da iskoriste prednosti kapaciteta belih krvnih zrnaca. Deset milijardi nukleotidnih parova, Edvarde. Deset sa eksponentom od

  jebenih deset. A bez ogromnog tela o kojem bi morali da razmišljaju, što bi im oduzelo

  najveći deo vremena.«

  59

  »Okej«, rekao sam, »ubedio si me. Šta si učinio?«

  »Izmešao sam ćelije sa cilindrom prave krvi i ubrizgao to sebi.« Zakopčao je gornje

  dugme košulje i slabašno mi se nasmešio. »Programirao sam ih svakim mogućim

  podatkom koji je bio na raspolaganju, koristio se najvišim programskim nivoom kojim

  sam mogao s obzirom da su mi na raspolaganju bili samo enzimi i slične stvari.«

  »Programirao si ih da idu i umnožavaju se, poboljšavaju?« Ponovio sam.

  »Mislim da su razvili neke karakteristike koje su pokupili biočipovi u fazi Escerihije

  koli. Bela krvna zrnca mogla su da razgovaraju između sebe zahvaljujući poboljšanim memorijama. Gotovo je sigurno da su otkrila način da progutaju druge tipove ćelija i izmene ih, a da ih pri tome ne ubiju.«

  »Ti si šašav.«

  »Pogledaj ekran! Edvarde, od tada nijednom nisam bio bolestan. Nekad sam stalno

  bio prehlađen. Nikada se nisam bolje osećao.«

  »U tebi su, pronalaze stvari, menjaju ih.«

  »A do ovog trenutka, svaka sakupina pametna je kao ti ili ja.«

  »Potpuno si pobrljavio.«

  Slegao je ramenima. »Otpustili su me. Mislili su da hoću da se osvetim zbog onoga

  što su učinili sa mojim radom. Naredili su mi da napustim laboratorije i zapravo nisu imali prilike da vide šta se dešavalo sa mnom do sada. Tri meseca.«

  »Znači...« Um mi se kovitlao. »Izgubio si na težini zbog toga što su ti popravili metabolizam masnoća. Kosti su ti jače, kičmu su ti ponovo izgradili u potpunosti...«

  »Nema više bolova u leđima čak ni kada spavam na svom starom ležaju.«

  »Srce ti izgleda drugačije.«

  »Nisam znao za srce«, kazao je i zagledao se u sliku sa daljine od nekoliko inča. »A

  što se tiče masnoće — razmišljao sam o tome. Možda su mi povećali smeđe tkivo, popravili metabolizam. U poslednje vreme nisam toliko gladan. Nisam baš mnogo promenio svoje navike u ishrani — i dalje mi se dopada isto staro đubre — ali nekako

  dolazim do toga da pojedem samo ono što mi je potrebno. Ne verujem da za sada znaju

  šta je moj mozak. Razume se, potpuno su

  ladali

  ov

  žlezdama, ali nisu shvatili onu veliku

  sliku, ako razumeš šta hoću da kažem. Ne znaju da sam ja unutra. Ali, bato, očigledno

  su otkrili šta su moji reproduktivni organi.«

  Na trenutak sam se obazro prema slici i skrenuo pogled.

  »Ah, deluju dosta normalno«, rekao je i nepristojno se uhvatio rukom za skrotum.

  Iscerio se. »Ali šta misliš, kako bih inače povalio takvu ribu kao što je Kendis? Njoj se prohtelo da jednu noć ima sudar s naučničkim glavonjom. Tada sam izgledao okej, bez

  preplanulosti, a vitak, sa dobrim odelom. Nikada se nije ševila s nekim glavonjom.

  Fazon, jel'da? Ali moji mali geniji držali su nas budne pola noći. Mislim da su svaki put ponešto poboljšali. Osećao sam se kao da imam prokletu groznicu.« Osmeha mu

  nestade. »Ali onda je jedne noći u koži nešto počelo da mi mili. Baš sam se uplašio.

  Učinilo mi se da su se stvari otele od kontrole. Pitao sam se šta će da naprave kada pređu barijeru između krvi i mozga i otkriju o meni — o pravoj ulozi mozga. Pa sam navalio na pokušaje da ih držim pod kontrolom. Zaključio sam da je razlog što su želeli da uđu u kožu taj što je povezivanje kola po površini jednostavno. Mnogo prostije nego

  mučiti se sa održavanjem komunikacionih lanaca u mišićima i oko njih, kroz organe, krvne sudove. Koža je bila mnogo direktnija. Zato sam kupio kvarcnu lampu.« Uhvatio

  je moj zbunjeni izraz. »U laboratoriji smo razarali proteine u biočipovima izlaganjem ultra‐ljubičastom svetlu. Počeo sam naizmenično da se sunčam i kvarcujem. Koliko sam

  video, to ih drži podalje od kože, a meni daje lep ten.«

  »Daće ti i rak kože«, primetio sam.

  »Verovatno će o tome povesti računa. Kao policija.«

  »Okej, pregledao sam te, ispričao si mi priču u koju i sada teško mogu da poverujem... Šta hoćeš da uradim?«

  60

  »Nisam toliko bezbrižan kao što se pravim, Edvarde. Brinem se. Voleo bih da pronađem neki način da ih zauzdam pre nego što otkriju šta je mozak. Hoću da kažem,

  razmisli samo, sada ih već ima na bilione, svaki od njih je pametan. Verovatno sam najinteligentniji stvor na planeti, a oni još nisu ni počeli da uklapaju saznanja. Mislim da mi se baš i ne bi dopalo da preuzmu upravljanje.« Nasmejao se vrlo neprijatno. »Da mi

  ukradu dušu, razumeš? Zato razmisli o nekom postupku kojim bismo mogli da ih zaus‐

  tavimo. Možda bismo mogli da izgladnimo pederčiće. Razmisli malo o tome.« Zakopčao

  je košulju. »Pozovi me.« Pružio mi je papir sa svojom adresom i telefonskim brojem.

  Onda je prišao tastaturi i obrisao sliku sa ekrana, a potom uklonio memoriju sa poda‐

  cima o pregledu. »Samo ti«, rekao je. »Niko drugi za sada. I molim te... požuri.«

  Bilo je tri izjutra kada je Virdžil izašao iz sobe za preglede. Dopustio je da mu uzmem uzorke krvi i potom mi stegao ruku — dlan mu je bio vlažan, bio je uznemiren

  — i upozorio me je da u telo ne unosim ništa od uzoraka.

  Pre nego što sam pošao kući, izvršio sam na krvi niz proba. Rezultati su bili spremni

  sutradan.

  Podigao sam ih za vreme pauze za ručak tokom popodneva i potom uništio sve uzorke. Učinio sam to poput robota. Bilo mi je potrebno pet dana i gotovo isto toliko

  neprospavanih noći da prihvatim ono što sam video. Krv mu je bila dosta normalna, iako su mašine postavile dijagnozu da pacijent ima neku infekciju. Visok nivo leukocita

  — belih krvnih zrnaca — i histamina. Petog dana, poverovao sam.

  Gejl je stigla kući pre mene, ali bio je na mene red da spremim večeru. Ubacila je u

  kućni sistem jedan od školskih diskova i pokazala mi video‐art koji su pravili jeni

  n

  klinci

  iz obdaništa. Ćutke sam gledao ijeo s njom u tišini.

  Sanjao sam dva sna koji su bili delovi mojeg konačnog prihvatanja. Prvi te večeri —

  koji me je naterao da se probudim tresući se ispod pokrivača — bio je o tome kako sam

  bio svedok uništenja planete Kripton, rodnog sveta Supermena. Milijarde nadljudskih genija vrištale su u vatrenim zidovima. Povezao sam uništenje sa svojim sterilisanjem uzoraka Virdžilove krvi.

  Drugi san bio je gori. Sanjao sam da grad Njujork siluje jednu ženu. Do kraja sna počela je da rađa male embrione gradova, umotane u prozračne opne, natopljene krvlju od teškog rada.

  Pozvao sam ga izjutra šestog dana. Odgovorio je kada je aparat zazvonio četvrti put. »Imam neke rezultate«, rekao sam. »Ništa konačno. Ali voleo bih da razgovaram sa

  tobom. Lično.«

  »Naravno«, rekao je. »Za sada ću ostati kod kuće.« Glas mu je bio prigušen; zvučao

  je umorno.

  Virdžilov apartman bio je u maštovitoj višespratnici u blizini obale jezera. Pošao

  sam liftom nagore i uz put slušao kratke reklamne džinglove i posmatrao holograme koji su prikazivali različite proizvode, prazne apartmane za unajmljivanje i hostesu
zgrade koja je raspravljala o društvenim aktivnostima za sledeću nedelju.

  Virdžil je otvorio vrata i pokazao mi da uđem unutra. Bio je obučen u karirani kućni

  ogrtač, dugačkih rukava, a na nogama je imao papuče. U jednoj šaci stezao je nepripaljenu lulu, prstima ju je pomerao napred‐nazad dok je odlazio od mene i zatim

  seo bez ijedne reči.

  »Imaš infekciju«, rekao sam.

  »Oh?«

  »To je sve što mi je rekla analiza krvi. Nemam pristup do elektronskog

  mikroskopa.«

  »Ne mislim da je to stvarno infekcija. Na kraju krajeva, to su moje sopstvene ćelije.

  Verovatno nešto drugo... znak njihovog prisustva, promene. Ne možemo očekivati da shvatimo sve što se dešava.«

  61

  Skinuo sam kaput. »Slušaj«, rekao sam, »uspeo si da me zabrineš.« Izraz njegovog

  lica zaustavio me je: neka vrsta mahnitog veselja. Zatreptao je prema tavanici i nabrao usne.

  »Jesi li se nasisao?« Pitao sam.

  Zavrteo je glavom, a potom jednom klimnuo, vrlo polagano. »Slušam«, rekao je.

  »Šta to?«

  »Ne znam. Nije zvuk... u stvari. Kao muzika. Srce, svi krvni sudovi, trenje krvi među

  arterijama, venama. Aktivnost. Muzika u krvi.« Žalosno me je pogledao. »Zašto nisi na

  poslu?«

  »Imam slobodan dan. Gejl radi.«

  »Možeš li da ostaneš?«

  Slegao sam ramenima. »Valjda.« Glas mi je zvučao sumnjičavo. Osvrtao sam se po

  apartmanu, tragao za pepeljarama, hartijama.

  »Nisam se nalio, Edvarde«, rekao je. »Možda grešim, ali čini mi se da se nešto veliko dešava. Mislim da upravo otkrivaju ko sam.«

  Seo sam naspram Virdžila i pažljivo se zagledao u njega. Činilo se da to ne primećuje. Potpuno ga je obuzimao neki unutrašnji proces. Kada sam ga zamolio za šoljicu

  kafe, pokazao je prema kuhinji. Pustio sam vodu da proključa i uzeo posudu sa instant

  kafom iz ormarića. Sa šoljicom u ruci, vratio sam se na svoje mesto. Njihao je glavom

  napred‐nazad, otvorenih očiju. »Ti si uvek znao šta bi voleo da budeš, je li?« Pitao me je. »Manje ili više.«