Alef Science Fiction Magazine 007 Page 10

  »Idi u svoju sobu, Sabrina. Ostavi nas same.«

  Uzela je školsku torbu bez reči. Uočio sam neku ukočenost vrata i ramena. Bila je

  duboko uvređena. Matilda je skinula svoj tanki pulover.

  »Šta ćemo sa kupovinama? Treba mi toliko stvari. Bez kola... «

  »Mogao bih da ih iznajmim?«

  »Ma hajde... pa to je skupo.«

  »Samo preko vikenda.«

  »Kada smo izračunali šta nam treba za letovanje, nemamo baš mnogo... «

  »Hajde onda da zatražimo od Sonje da nam pozajmi svoj mini kuper.«

  »Bilo bi bolje... uostalom... pozvaću je.«

  Čuo se zvuk aparata za snimanje poruke, zatim ništa. Matildi je najzad dosadilo da

  sluša kako telefon zvoni u prazno i spustila je slušalicu. Morali smo da krenemo pešice.

  Nije to tako strašno, četiri ili pet stotina metara. Rekli smo Sabrini da bude dobra i pošli smo noseći nekoliko mreža za namirnice. Zaista više volim da ne pričam kako mi je bilo u robnoj kući. Ušao sam tamo sav u grču od nervoze... a izašao stisnutih zuba, van sebe, idući velikim koracima, neosetljiv na sve Matildine proteste. Uostalom, posle pedeset metara tako brzog hoda, ona je odustala da bi nekako došla do daha. Srećom tu je bio lift. Čim smo stigli, odmotali smo namirnice. Ostavio sam Matildu u poslu i otišao da dovršim svoje mlako pivo.

  Sabrina je uključila televizor i tiho gledala u ekran. Matilda mi je odjednom prišla i dala mi znak. Ustao sam i radoznalo pošao u kuhinju za njom.

  »Znaš«, reče mi ona u lice, »kada smo išli kući, prošli smo ukoso preko parkinga. I ja sam sasvim lepo videla Sabrinu kako mi maše.«

  »I šta onda?«

  »Erve ... ne budi tako nervozan. Sabrina je juče rekla da si došao kući pešice.«

  »Ma šta pričaš...«

  » Jesi li siguran da si parkirao kola?«

  »Pa ovaj... jesam... kako bih inače prešao dvadeset pet kilometara za pola sata?«

  »Kako? Prešao si dvadeset pet kilometara za pola sata uz svu tu saobraćajnu gužvu?«

  »Stani malo...«

  »Pa tu ima najmanje četrdeset kilometara, a možda i više. Išao si putem A—6 do

  perifernog bulevara?

  55

  »Pa... jesam...«

  »Zatim si prešao preko mosta kod Pontoaza i krenuo pravo ovamo?«

  »Trebalo bi da je tako...«

  »Znači da si prešao više od trideset kilometara.«

  Bila je tako ozbiljna da sam za trenutak izgubio sigurnost. Ona je zapazila da sam zbunjen.

  »Šta ti je, Erve? Nije ti dobro?«

  »Ja...«

  »Ti si krenuo kući ranije nego obično, eto u tome je stvar.«

  Spustio sam glavu. Sećao sam se da sam juče mahinalno pogledao na sat pre nego

  što sam krenuo... dok je jedna karavela uzletala uz oštru, zaglušujuću buku. Bilo je osamnaest i trideset. Kada sam podigao oči i pogledao svoju ženu osetio sam slabu drhtavicu.

  »Slušaj, Matilda... kao da sam izgubio pamćenje... ovde«. Propratio sam te reči pokretom ruke i stisnutom pesnicom pokazao na čelo. »Ja... uopšte se ne sećam kojim sam putem išao... kada sam se vraćao kući...

  »Ah, ti muškarci... kako samo imate slabe živce... Odmor je tek u julu. Moraš biti strpljiv...«

  »Ali ne, Matilda! Ja se ne šalim. Uopšte se ne sećam šta sam radio pošto sam pogledao na sat. Bilo je šest i trideset... jedan avion je baš uzletao uz paklenu buku.

  Sećam se jedino da sam došavši kući ušao u lift i popeo se do stana.«

  »Možda previše pušiš. Znaš da to škodi pamćenju.«

  »Matilda, molim te, ne pričaj gluposti. Paklo cigareta mi traje i po tri dana.«

  »Pa, nikad se ne zna... dobro, idem ja sada da spremim večeru. Zašto ne pozoveš

  Žan—Luja... da malo razmenite misli? Podseti ga da treba da dođe sa Klodin na ručak, u nedelju.«

  Pozvao sam Žan—Luja koji je bio veoma iznenađen. Zabrinuto me pitao kako stojim

  sa zdravljem. Učinilo mi se da podozreva kako imam nameru da odgodim poziv na ručak. Žustro sam porekao tako nešto i predložio mu da dođe sa ženom na piće, posle večere. Rekao sam to nasumce, ne razmišljajući, ne znajući šta stvarno mislim. Začuo sam neko mrmljanje kroz slušalicu, a zatim je posle kratkog ćutanja prihvatio poziv.

  Doći će u osam i trideset.

  Matilda me nekako čudno posmatrala stojeći na kuhinjskim vratima. Sabri na me je

  pogledala preko ramena. Izašao sam na balkon.

  Stigli su, kao i obično u petnaest do devet. Osećao sam da su malo uznemireni.

  Poljubili su Sabrinu, ali ništa nisu govorili dok je bila s nama. Kada ju je Matilda odvela u postelju, otišli smo svi troje da joj poželimo laku noć. Potom smo seli u trpezariji i pijuckali viski s vodom i ledom.

  »Jeste li se možda posvađali?«

  Matilda i ja smo pogledali svoje prijatelje, a posebno Klodin, i odmahnuli glavom.

  Zamalo da prsnemo u smeh.

  »Ma nije to«, reče najzad Matilda.« Juče je Erve otišao u posetu nekoj malo udarenoj starici koja tvrdi da je videla anđele. Njen desetogodišnji unuk piše jezive priče. Erve tvrdi da se ne seća kojim se putem vratio kući. Prešao je za pola sata više od trideset kilometara. A jutros je otkrio da su mu ukrali kola. Sabrina, opet, tvrdi da se on vratio kući pešice, idući ukoso preko parkinga. Ona lepo vidi parking sa prozora svoje sobe.«

  »Ah, tako!«... reče Žan—Luj odjednom umiren i nasmejan. »Sve u svemu ništa ozbiljno.«

  »Baš si smešan— pitam se šta bi ti uradio da su tebi ukrali kola«, prekide ga Klodin.

  »Nisi shvatila šta sam hteo da kažem«, počeo je da se brani Žan—Luj. »Erve kaže da

  je sve zaboravio i...«

  Zastao je usred reći i okrenuo se prema meni, zaprepašćen.

  56

  »Ma slušaj, jesi li pri sebi? Pola sata? A periferni bulevar zakrčen?«

  »Kako zakrčen?« zapita Matilda.

  »Lepo... pre podne se pojavila pukotina i saobraćaj je bio blokiran.«

  »Pa naravno«, rekao sam lupivši se po čelu. »Žan—Luj je u pravu. Kada sam krenuo

  juče posle podne, išao sam spoljnim bulevarima da bih došao do auto‐puta kod Orleanskih vrata...«

  »Ali to je nemoguće«, reče Matilda... »Stigao je u sedam sati... Sigurna sam. Upravo sam slušala početak Dnevnika...«

  »Da nije sve ovo neka šala?« upitala je Klodin smeškajući se kiselo.

  »Nije«, rekoh ja ustavši. Spustio sam čašu na sto i napravio nekoliko koraka po prostoriji. »Ne... to nije nikakva šala... što se toga tiče već sam bio žrtva jedne šale. ..«

  »Aha, sve postaje jasnije.«

  Pogledao sam Žan‐ Luja koji se smejao sebi u bradu. Morao sam da im ispričam kako sam proveo veče u društvu gospode Šimtot. Nisam izostavio nijednu pojedinost.

  Što sam dalje odmicao sa svojom pričom, to su se oni glasnije smejali. Na kraju im se i Matilda pridružila. Nisam više znao gde mi je glava. Povremeno sam se smejao kao luđak, ali sam uzalud pokušavao da se oslobodim neke potajne strepnje. Kada sam završio, još smo se neko vreme smejali. Nikako da se uozbiljimo. Najzad je Žan—Luj uspeo da nas smiri.

  »Ostaje činjenica da nisi mogao da pređeš toliko kilometara za tako kratko vreme.

  Ako se uzme u obzir saobraćajna gužva, potrebno je tri puta više vremena od onog koje si nam dao.«

  »Ti uopšte nisi shvatio«, reče Klodin. »Pa on je išao da obiđe svoju ljubavnicu.«

  Na tu šalu se niko nije nasmejao osim nje same. Zaćutala je, pogledala Matildu.

  Žan‐ Luj je ćutao. Ja takode.

  »Izvinite... htela sam da se našalim... izgleda da sam odvalila neku glupost.«

  Svima nam je bilo jako neprijatno. Niko od nas nije uzimao za ozbiljno tu njenu budalaštinu. Izbegavali smo da se otvoreno pogledamo u oči.

  »Na kraju krajeva, ne možemo to tako ostaviti«, reče odjednom Žan‐ Luj.

  »Postoj
i način da se utvrdi istina.«

  »Koji način?« zapitah ja sa izvesnim olakšanjem.

  »Odmah ćemo se vratiti na tvoju polaznu tačku. Odatle ćemo krenuti nazad najkraćim putem. Ja odlično poznajem taj kraj. Najbolje je za tebe da sve to ponovo doživiš i osvežiš pamćenje.

  »Sjajno«, izjavi Klodin. »Neočekivane stvari su uvek pune čari. Možda ćemo videti

  džina kako guta avione...«

  »Ne mogu da ostavim Sabrinu samu u kući«, reče Matilda osmehujući se. Klodin nije mogla da ima dece pa je lako zaboravljala na naše dete. Odmah se snašla.

  »Neka idu muškarci sami. Praviću društvo Matildi.«

  »Da li vam to možda smeta?« zapitao sam.

  »Hajde, hajde, licemeru«, reče Matilda pružajući mi usne na poljubac.

  Dobro sam poznavao Žan—Lujev bell kapri 2600. Drum je bio suv. Kad bi dodao gas, bukvalno bi me zalepio za sedište. Saobraćaj je bio gust, ali smo ipak povremeno jurili dosta brzo. Na auto‐putu je Žan—Luj došao i do sto osamdeset na sat i tako stavio moje živce na veliku probu. Imao sam poverenja u njega, ali sam se bojao drugih vozača. I to s razlogom. Žan—Luj je izjavio da bi za auto‐puteve trebalo izdavati posebne vozačke dozvole jer mnogim vozačima tu nije mesto. Iznosio je i neke tehničke pojedinosti o kolima koja nisu dobro prilagođena... ali sve je to prolazilo negde iznad moje glave, ne dopirući do moje svesti. Izabrali smo prilazni put Lonžimo i auto‐put broj 20. Na raskršću sa semaforima, rekao sam mu da krene levo prema Šiliju. Još jednom

  desno. Kuća se uzdizala pred nama, potpuno mračna. Bilo je deset časova i dvadeset pet minuta. Dakle, osamdeset pet minuta putovanja veoma brzim kolima. Nisam rekao

  ništa. Izašao sam iz kola i pokazao mu okolinu. Kada se okrenuo oko sebe, u daljini je 57

  ugledao boing kako uzleće. Grmljavina turbina se pojačavala. Pratili smo ga očima, zadivljeni nizom blistavih prozorčića i crvenim i zelenim svetlima koja su se naizmenično palila i gasila. Žan—Luj se okrenuo prema meni.

  »Hej, šta je sad ovo?«

  »Šta?« rekoh osvrnuvši se. Uzalud sam naprezao oči, video sam samo uski put i neku masu metala na udaljenosti od pedesetak metara, ispod drveća.

  »Reklo bi se da je to tvoj R‐12«.

  »Molim?«

  Ne obazirući se na moje pitanje, krenuo je napred. Pošao sam za njim.

  »Vidi sad ovo«, reče on okrenuvši se.»Je l'se ti to meni rugaš? Pa evo tvojih ukradenih kola«.

  Zaprepašćen, gotovo van sebe, gledao sam svoj svetlozeleni auto. Nema sumnje, bio je to moj automobil. Nalazio se tamo gde sam ga parkirao pri dolasku.... Okrenuo sam se malo dalje od tog mesta da bih lakše krenuo napred pri odlasku... Plašljivo sam spustio ruku na krov automobila.

  »Reci mi, Erve... ako nisi išao svojim kolima kući, kako si se onda vratio?«

  Izbezumljeno sam pogledao svog prijatelja. Njegova glava se polako klatila i ja sam otkrio kako sav drhtim. U tišini se začuo neki oštar, odsečan zvuk.

  »Šta je to s tobom?«

  Obuhvatio sam rukama glavu pokušavajući da se savladam. Srećom, on mi je spustio ruke na ramena. Čvrsto me je zagrlio.

  »Erve, priberi se. Šta se to dogodilo? Nikada te nisam video ovako potresenog«.

  »Ja... ja... ne mogu...«

  »Ma hajde, smiri se. Hoćeš li da dođemo sutra po tvoja kola?«

  »Ne... ne. Biće sve u redu. Mogu da vozim«.

  »Jesi li siguran? Pošto si video kako stvari stoje, bolje da se vratimo. Ako hoćeš, mogu sutra da pođem s tobom«.

  »Ne, Žan‐Luj... vratimo se kući«.

  Izvukao sam ključeve iz džepa, otvorio vrata i ušao u auto. Motor je odmah zabrujao čim sam ga pokrenuo. Sva svetla su bila ispravna. Žan—Luj se nagnuo prema

  meni.

  »Idem ispred tebe. Neću voziti brže od sto četrdeset na sat. Hoćeš li moći da me pratiš?«

  »Odlično, rekoh stisnutih zuba. »Hajdemo«.

  Povratak je protekao glatko. Saobraćaj u pravcu Pariza je mnogo slabiji. Žan‐Luj je bio iznenađen kada je utvrdio da smo stigli kući za samo jedan sat i četvrt. Oko ponoći.

  »Šta je bilo?« upitaše uglas obe žene.

  Zauzeli smo svoja mesta i uzeli čaše sa pićem. Žan‐Luj je shvatio zašto ćutim.

  »Dovezli smo auto«.

  »Šta?« rekoše žene u isto vreme. Video sam da je Matilda prebledela.

  »Auto je bio tamo gde ga je Erve ostavio. Bilo bi dobro da se odmori. Doživeo je šok«.

  »Kako ti je, dragi?«

  »Žan‐Luj preteruje. Već mi je bolje...«

  »Ali to je neverovatno... kako se tako brzo vratio bez kola? Mora da ste loše proračunali vreme... drugog rešenja nema«.

  »A vreme označeno na kartici, i to je greška?«

  Klodin se zaprepastila zbog oštrog tona kojim sam to izrekao. Zatvorio sam oči i duboko udahnuo.

  »Imamo kartice za prijavljivanje dolaska i odlaska«, rekao sam blažim glasom. »Juče sam pošao u petnaest i trideset. To je lako proveriti. Bila su mi potrebna dva sata da dođem do mesta gde sam parkirao auto. Sve je to veoma jednostavno Kod te žene sam

  ostao jedan sat... ne!... nešto nije u redu«.

  58

  »Očevidno«, reče Žan‐Luj.

  »A sada je ponoć već prošla. Bolje će biti da se odmorite«, reče Klodin ustajući.

  »Ma ne, pusti ih da na miru popiju piće«, dobaci joj Matilda. »Lepo je od vas što ste pristali da dođete. Erve se tako čudno ponašao«.

  »Jesam li bio jako neprijatan?« zapitao sam tiho.

  »Prilično... ali imao si razloga«.

  »Nikada ga nisam video tako uzbuđenog kao večeras. Zubi su mu cvokotali. A kako

  sam se samo uvek divio njegovoj mirnoći... «

  Uputio sam osmeh Žan‐Luju. Klodin je bila potresena. Matildine oči su sijale nekako jače nego obično. Mora da je popila koju čašicu više. Sve je ovo bilo pomalo suludo.

  »Bilo kako bilo, sutra ću imati dosta neprijatan razgovor sa policajcima. . ,«»Šta ćeš im reći«, preseče me Žan‐Luj u pola reci.

  »Pojma nemam...«

  »Oh, pa to je sasvim prosto«, reče Klodin. »Prepustite to meni. Ja ću pozvati komesarijat«.

  »I šta ćeš im ispričati?«

  »Čekaj malo... Ipak je bolje da ti to uradiš. Nadam se da nemaš nameru da im kažeš

  pravu istinu?«

  »Nikako«, reče Žan‐Luj.

  »Reci im da si dobio anonimni telefonski poziv. Neki nepoznati glas ti je javio da se tvoj auto nalazi na onom mestu i onda ste Žan‐Luj i ti otišli i dovezli kola kući. ..«

  »To će im biti sumnjivo. A pored toga, ako neki kolega iz preduzeća stanuje u tom

  kraju, optužiće njega da je sve to učinio«.

  »Preteruješ« obrati mi se Klodin, »kada misliš da oni vode tako detaljnu istragu povodom krađe jednog automobila... pa ti to znaš, Žan‐Luj...«

  »Možda si u pravu«, reče njen muž.

  »U svakom slučaju, ne mogu im reći celu istinu. Ko zna šta bi se iz toga moglo izroditi? Klodinina ideja nije baš sjajna, ali na taj način ćemo celu stvar zamutiti. O.K...

  pozvaću komesarijat.«

  Bilo bi preterano reći da su poverovali u moju priču. Ipak, dežurni mi je rekao da spustim slušalicu, zatim me pozvao. To ga je umirilo i rekao mi je da sutradan dođem u komesarijat. Primiće me posle devet sati.

  Sa izvesnim olakšanjem, ali i prilično uznemiren, pridružio sam se ostalima koji su već bili ustali. Popili smo svako svoje piće i naši prijatelji su otišli kući.

  Čim sam došao u kancelariju, pozvao sam odeljenje za osiguranja da bih sredio celu stvar. Furnije je prihvatio moje objašnjenje. Prepodne se vuklo unedogled. Muškarci, žene, uvek isti formulari koje treba popuniti, uvek ili gotovo uvek ista pitanja, iste zamke koje se postavljaju kandidatima da bi se odredila njihova emotivna stabilnost i njihov psihološki profil. Treba zabeležiti iznenadno crvenilo, podrhtavanje prstiju, krivljenje usta, trzaje u predelu očiju, boju i jačinu glasa, b
rzinu govora, upotrebu reći...

  upravo mi je ovog jutra čitav taj cirkus izgledao odvratan, bljutav, nepodnošljiv. Složio sam zabeleške pre nego što sam otišao na ručak. Pošto je u mojoj kancelariji celo prepodne bilo mnogo sveta, bilo mi je nemoguće da pozovem Sli‐gela. Uspeo sam tek u dvanaest i dvadeset, ali kao što sam i mislio, on je već bio otišao. Jurnuo sam prema liftu. Sa poslužavnikom u ruci pokušao sam da zauzmem mesto za njegovim stolom. Sva su mesta bila popunjena. Podigao je oči prema meni. Bio je to hladan pogled, propraćen kratkim skupljanjem obrva. Nasmešio sam se, kao što to obično činim. Seo

  sam za jedan prazan sto. Dve devojke iz službe za prijem i otpremanje pošte odmah su mi se pridružile i počele da mi pričaju svoje jade. Za njih sam ja bio psiholog, čovek koji sve razume i koji je uvek na raspolaganju. Prigušio sam svoje nezadovoljstvo. Neću da 59

  preterujem ali odbio sam njihov poziv dosta grubo. Nisam uopšte želeo da pijem kafu u njihovom društvu. Svesno sam zauzeo takvo mesto da Sligelu okrenem leđa. Uskoro je i on pošao za devojkama koje su sedele za mojim stolom i video sam kako okleva spuštajući poslužavnik na tekuću traku koja je odnosila prljavo posuđe do sudopera.

  Uputio sam mu diskretan osmeh očekujući uznemi‐reno šta će on uraditi. Počešao se po glavi i prišao mi. Bio je vidno zbunjen.

  »Pozivam vas na kafu«, rekoh ja srdačno.

  »Važi... ali...«

  »Pa ostavili ste svoje prijatelje... zar ne?«

  »U redu, čekam vas«.

  Odneo sam poslužavnik i pridružio se Sligelu.

  »Nešto nije u redu?«

  »Bolje da ne idemo u bife... više volim... ovaj...«

  »Slažem se... idemo napolje, gde god hoćete...«

  Sada sam najzad osećao sigurnost. Sligel je upao u zamku. Izašli smo. Senovita aleja nas je štitila od žarkog sunca. Ušli smo u prvi kafe na koji smo naišli.

  Oko šanka je sve brujalo od razgovora. Sligel me je gledao krajičkom oka.

  »Onda, kako stvari stoje«, upitah mešajući kafu.

  »Lepo ste se našalili sa mnom«, odgovori mi on, ne gledajući me u lice.

  »Nije moguće!«