Alef Science Fiction Magazine 011 Page 10

  »Zašto ste došli da mi to kažete?« upita on tupo. »Zar me niste mogli pustiti da umrem u miru?«

  »U tome je stvar«, reče Harknes nestrpljivo. »Nema potrebe da izgubite nadu.«

  »Zbog toga što su Rusi izlečili neke zamorčiće i zečeve?«

  »Uradili su oni mnogo više od toga. Časopis koji sam vam pokazao samo navodi preliminarne rezultate; taj broj je skoro godinu dana star. Oni ne žele da gaje lažne nade, tako da to drže u tajnosti koliko mogu.«

  »Kako ste to saznali?«

  Harknes je izgledao iznenađen.

  »Pa pozvao sam profesora Stanjukovića, koji radi isto što i ja. Ispostavilo se da je

  bio gore na stanici Mečnjikov, što dokazuje koliko oni ovaj posao smatraju važnim. On je moj stari prijatelj, pa sam sebi uzeo slobodu da pomenem vaš slučaj.«

  Buđenje nade, posle njenog odsustva, može biti bolno kao i njeno gašenje. Stilman

  je osetio da teško diše i u trenutku strave se upitao da li je nastupio poslednji napad. Ali to je bilo samo uzbuđenje; stezanje u prsima je popustilo, zvonjava u ušima nestala i on začu glas dr Harknesa kako kaže: »Hteo je da zna da li odmah možete doći u Astrograd, tako da sam rekao da ću vas pitati. Ako možete, ima let iz Njujorka u pola jedanaest sutra pre podne.

  Obećao je deci da će ih sutra voditi u zoološki vrt; to bi bilo prvi put da ih izneveri.

  Ta pomisao mu je zadala jak osećaj krivice, i skoro je zahtevala napor volje da odgovori:

  »Mogu.«

  50

  Nije video ništa od Moskve za kratko vreme za koje se interkontinentalni mlaznjak spustio iz stratosfere. Ekrani su bili isključeni za vreme spuštanja, jer je prizor zemlje koja se brzo približava dok letilica pada vertikalno na svoje mlazne motore bio krajnje uznemirujući za putnike.

  U Moskvi je preseo u udoban ali staromodan elisni mlaznjak, i kada je poleteo istočno u noć imao je prvu priliku za razmišljanje. Bilo je veoma čudno pitati samog sebe, ali da li je njemu bilo zaista drago što budućnost više nije bila potpuno izvesna?

  Njegov život, koji je do pre nekoliko časova izgledao tako jednostavan, iznenada je ponovo postao komplikovan, kako su mu se još jednom otvorile mogućnosti koje je naučio da ostavi postrani. Dr Džonson je bio u pravu kada je rekao da ništa lepše ne sređuje čovekov um kao saznanje da će ujutro biti obešen. Sigurno je istina bila suprotna — ništa ga tako ne uznemiruje kao pomisao o odlaganju smrtne kazne.

  Spavao je kada su se spustili u Astrograd, glavni svemirski grad SSSR‐a. Kada ga je

  probudio nežni udar pri sletanju, za trenutak nije mogao da shvati gde se nalazi. Da li je sanjao da leti preko pola sveta u potrazi za životom? Ne; to nije bio san, ali bi moglo biti uzaludno traženje.

  Dvanaest časova kasnije još uvek je čekao na odgovor. Poslednje očitavanje

  instrumenta je obavljeno; svetlosne tačke na ekranu kardiografa završile su svoj sudbonosni ples. Uobičajena, rutinska medicinska ispitivanja i blagi glasovi sposobnih lekara i sestara učinili su mnogo da se opusti. A bilo je i veoma mirno u meko osvetljenoj sobi za prijem, gde su ga specijalisti zamolili da sačeka dok se zajedno ne posavetuju.

  Samo su ga ruski časopisi i nekoliko portreta nekakvih bradatih pionira sovjetske

  medicine podsetili da više nije u svojoj zemlji.

  Nije bio jedini pacijent. Desetak muškaraca i žena, svih doba, sedelo je duž zida, čitajući časopise i trudeći se da izgledaju lagodno. Nije bilo nikakvog razgovora, nikakvog pokušaja da se uhvati nečiji pogled. Svaka duša u toj prostoriji bila je u svom privatnom predvorju pakla, lebdeći između života i smrti. Iako su bili povezani zajedničkom nesrećom, veza se nije proširila u komunikaciju. Svako je izgledao tako odsečen od ostatka ljudske vrste kao da već hita kroz kosmičke ambise tamo gde se krije njegova jedina nada.

  Ali u suprotnom uglu prostorije, bio je jedan izuzetak. Mladi par — nijedno od njih

  dvoje nije moglo imati više od dvadeset i pet — čvrsto zagrljen u tako očajnoj utučenosti da je Stilmana isprva taj prizor uznemirio. Bez obzira koliko su njihovi problemi teški, govorio je on sebi često, trebalo bi da ljudi budu obzirniji. Trebalo bi da kriju svoje emocije — posebno na ovakvom mestu, gde bi mogli uznemiriti ostale.

  Njegova ljutnja se brzo promenila u sažaljenje, jer nijedno srce ne može dugo ostati netaknuto pri pogledu na jednostavnu, nesebičnu ljubav u dubokoj tuzi. Kako su minuti tekli u tišini narušavanoj samo šuškanjem papira i škripanjem stolica, njegovo sažaljenje skoro da je preraslo u opsednutost.

  Pitao se, kakva li je njihova priča? Mladić je imao osećajne, inteligentne crte; mogao bi biti umetnik, naučnik, muzičar — nije bilo načina da se pogodi. Devojka je bila trudna; imala je jedno od onih prostih seljačkih lica toliko uobičajenih medu ruskim ženama. Bila je daleko od lepote, ali tuga i ljubav dali su njenim crtama izvesnu draž.

  Stilman je shvatio da mu je teško da odvoji oči od njenih — tek nekako, iako nije bilo nimalo fizičke sličnosti, ona ga je podsetila na Dijanu. Video je isti takav sjaj u očima 51

  svoje žene, pre trideset godina, kada su zajedno izašli iz crkve. Skoro da je to zaboravio; da li je krivica bila njegova ili njena, što je to tako brzo izbledelo?

  Bez ikakvog upozorenja, stolica je zadrhtala pod njim. Brz, iznenadan potres prošao je kroz zgradu, kao da je divovski čekić tresnuo o zemlju, miljama daleko.

  Zemljotres? Stilman se pitao; tada se setio gde se nalazi, i počeo odbrojavati sekunde.

  Odustao je kada je stigao do šezdeset; verovatno je zvučna izolacija bila tako dobra da umanjena buka nije stigla do njega kroz vazduh, i samo udar koji je zatreperio kroz zemlju označio je činjenicu da je hiljadu tona upravo sunulo u nebo. Još jedan minut je prošao pre nego što je začuo, udaljen ali jasan, zvuk grmljavine koja je besnela pod ivicom sveta. To je bilo još udaljenije nego što je sanjao; kakva je buka morala biti kod lansirne rampe, bilo je nezamislivo.

  Ipak, znao je da mu ta grmljavina neće naškoditi, kada on poleti u nebo; ubrzavajuće rakete će je ostaviti daleko iza njega. Niti će potisak ubrzanja biti u stanju da dotakne njegovo telo, što se odmara u kupki tople vode — udobnije čak od ove debelo postavljene stolice. Udaljena tutnjava se još valjala nazad sa ruba svemira kada su se vrata čekaonice otvorila i sestra ga pozva rukom. Mada je osetio da ga prati mnogo pogleda, nije se okrenuo dok je izlazio da primi svoju presudu.

  Novinari su pokušavali da dođu u kontakt sa njim celim putem iz Moskve, ali on je

  odbijao da prihvati pozive. »Recite da spavam i da ne smem biti uznemiravan«, rekao je stjuardesi. Pitao se ko ih je obavestio i osetio uznemirenje pri ovom napadu na privatni život. Iako je privatni život bio nešto što je on godinama izbegavao, naučio je da ga ceni tek poslednjih nedelja. Nije mogao kriviti reportere i komentatore ako su pretpostavili da se vratio svojim predašnjim navikama.

  Čekali su ga kada se mlaznjak spustio u Vašington. Većinu njih znao je po imenu, a

  neki su bili stari prijatelji, iskreno željni da čuju vesti koje su stigle pre njega.

  »Kako to izgleda, senatore«, reče Mekoli, iz »Tajmsa«, »saznanje da ste ponovo upregnuti? Pretpostavljam da je to istina — da vas Rusi mogu izlečiti?«

  »Oni misle da mogu«, odgovorio je on oprezno. »To je novo polje medicine, i niko

  ništa ne može obećati.«

  »Kada odlazite u svemir?«

  »Za oko nedelju dana, čim ovde sredim neke poslove.«

  »I kada ćete se vratiti — ako uspe?«

  »To je teško reći. Čak i ako sve prođe glatko, biću gore najmanje šest meseci.«

  Nevoljno on pogleda u nebo. U zoru ili pri zalasku sunca — čak i tokom dana, da je

  znao gde da gleda — stanica Mečnjikov bila je spektakularan prizor, sjajnija od bilo koje zvezde. Ali sada je bilo toliko satelita, da ih je samo stručnjak mogao razlikovati i reći koji je pravi.

  »Šest meseci«, reče novinar zamišljeno. »To znači da ćete biti van zbivanja za izbore 1976.«

  »Ali u centru zbivanja za 1980«, reče
drugi.

  »I 1984«, dodade treći. Nastao je opšti smeh; ljudi su već pravili šale na račun 1984, koja je nekad izgledala tako daleko u budućnosti, ali će uskoro biti datum koji se ne razlikuje od ostalih... nadali su se.

  Uši i mikrofoni čekali su njegov odgovor. Pošto je stajao u podnožju platforme, ponovo u žiži interesovanja, i radoznalosti, osetio je kako staro uzbuđenje ključa u njegovim venama. Kakav povratak bi to bio, vratiti se iz svemira kao novi čovek! To bi mu dalo sjaj kojem nijedan drugi kandidat ne bi mogao dorasti. Ta perspektiva bila je izgleda nešto olimpijsko, skoro božanske. Već je uhvatio sebe kako pokušava da to 52

  pretvori u svoje izborne parole...

  »Dajte mi vremena da napravim planove«, reče on.

  »Treba mi vremena da se na to naviknem. Ali obećavam vam izjavu pre no što napustim Zemlju.«

  Pre no što napustim Zemlju. Eto, to je bila fina, dramatična fraza. Još uvek se naslađivao njenim ritmom kada je ugledao Dijanu kako dolazi pred njega iz zgrade aerodroma.

  I ona se promenila, kao što se on menjao, u njenim očima videla se zabrinutost i

  rezervisanost koje nije bilo pre dva dana. Govorila je, jasno kao da je izražena rečima:

  »Da li će se to sve ponoviti, sve iz početka?« Iako je dan bio topao, iznenada je osetio hladnoću, kao da je uhvatio prehladu na onim dalekim sibirskim ravnicama.

  Ali Džoj i Suzan se nisu promenili, sudeći po tome kako su dotrčali da ga pozdrave.

  Digao ih je u naručje, i zagnjurio lice u njihovu kosu, da kamere ne vide suze koje su mu potekle. Kada su se privili uz njega u nevinoj dečjoj ljubavi koja ne zna za sebičnost, znao je kakav će njegov izbor morati da bude.

  Oni sami su ga znali kada je bio oslobođen žudnje za vlašću; to je bio način na koji

  ga se moraju sećati, ako ga uopšte zapamte.

  »Poziv na konferenciju, gospodine Stilman«, reče njegova sekretarica. »Pre‐

  bacujem ga na vaš lični ekran.«

  Okrenuo se u svojoj stolici i suočio sa sivom pločom na zidu. Kada je to uradio, ona

  se podelila na dva vertikalna dela. Na desnoj strani bila je kancelarija veoma nalik njegovoj, i samo nekoliko milja udaljena. Ali na levoj...

  Profesor Stanjuković, lako obučen u šorts i majicu, lebdeo je u vazduhu, dobru stopu iznad svog sedišta. Kada je primetio da ima društvo, privukao se dole i privezao mrežastim pojasom oko struka. Iza njega bili su prostrani nizovi opreme za komunikaciju; a iza njih, Stilman je znao, bio je svemir.

  Dr Harknes prvi je progovorio sa desnog ekrana.

  »Očekivali smo da se javite, senatore. Profesor Stanjuković mi kaže da je sve spremno.«

  »Sledeći brod za snabdevanje«, rekao je Rus, »dolazi gore za dva dana. On će me

  vratiti nazad na Zemlju, ali nadam se da ću vas videti pre nego što napustim stanicu.«

  Glas mu je bio čudnovato visok, zahvaljujući retkoj atmosferi helijuma i kiseonika

  koju je udisao. Osim toga, nije bilo osećaja daljine, pozadine ili mešanja. Iako je Stanjuković bio hiljadama milja udaljen, i jezdio svemirom brzinom od četiri milje u sekundi, izgledalo je kao da je u istoj kancelariji. Stilman je čak čuo slabo zujanje elektromotora iz polica sa opremom iza njega.

  »Profesore«, odgovorio je Stilman, »ima nekoliko stvari koje bih želeo da pitam pre nego što krenem.«

  »Naravno.«

  Sada je video da je Stanjuković veoma daleko. Njegov odgovor je stigao sa primetnim zakašnjenjem; stanica se sigurno nalazila nad suprotnom stranom Zemlje.

  »Kada sam bio u Astrogradu, primetio sam mnogo drugih pacijenata na klinici.

  Pitao sam se — po kojoj osnovi ih vi birate za lečenje?«

  Ovoga puta pauza je bila mnogo veća nego što je zakašnjenje dopuštalo tromosti

  radio‐talasa. Zatim je Stanjuković odgovorio: »Pa, one sa najboljom šansom za reagovanje.«

  »Ali vaš smeštaj mora biti veoma ograničen. Vi mora da imate mnogo drugih kandidata sem mene.«

  53

  »Ne razumem sasvim svrhu«, upao je dr. Harknes, pomalo zabrinuto.

  Stilman je prebacio pogled na ekran sa desne strane. Bilo je prilično teško, u čoveku koji je buljio u njega prepoznati svedoka koji se koprcao pod njegovim provociranjem pre samo nekoliko godina. Iskustvo je prekalilo Harknesa, dalo mu vatreno krštenje u umetnosti politike. Stilman ga je mnogome naučio, i on je primenjivao svoje teško stečeno znanje.

  Njegovi motivi su bili jasni od početka. Harknes bi bio manje nego human da nije

  uživao u toj slasti osvete, tom pobedničkom oslobođenju od svoje sudbine. A kao direktor svemirske administracije, bio je i te kako svestan da bi pola njegovih bitaka za sredstva bilo okončano kada bi ceo svet znao da je potencijalni predsednik Sjedinjenih Država bio u ruskoj svemirskoj bolnici — jer njegova sopstvena zemlja takvu ne poseduje.«

  »Dr Harknes«, rekao je Stilman blago, »ovo je moja stvar. Još uvek čekam vaš odgovor profesore.«

  Uprkos spornim pitanjima, prilično je uživao u ovome. Dva naučnika su se naravno

  borila za istu nagradu. Stanjuković je imao i svojih problema; Stilman je mogao zamisliti diskusije koje su se vodile u Astrogradu i Moskvi, i žudnju sa kojom su sovjetski astronauti ugrabili ovu priliku — koju su, mora se priznati, uveliko zaslužiti.

  To je bila ironična situacija, pre samo desetak godina nezamisliva. Tu su se našle

  NASA i Sovjetska komisija, za aeronautiku, u tesnoj saradnji, koristeći njega kao piona u njihovu uzajamnu korist. To ga nije vređalo, jer na njihovom mestu on bi uradio isto. Ali on nije imao želju da bude pion; bio je individua koja je još uvek imala neku kontrolu nad sopstvenom sudbinom.

  »Sasvim je tačno«, rekao je Stanjuković, vrlo nerado, »da možemo primiti samo ograničen broj pacijenata ovde u Mečnjikovu. U svakom slučaju, stanica je istraživačka laboratorija, a ne bolnica.«

  »Koliko?« upita Stilman nemilosrdno.

  »Pa — manje od deset«, priznao je Stanjuković, još nevoljnije.

  Naravno, to je bio stari problem, za koji nikada nije pretpostavljao da će važiti za

  njega. Iz dubine sećanja sinuo mu je novinski stubac, koji je davno pročitao. Kada je prvi put otkriven penicilin, bio je toliko redak — da su i Čerčil i Ruzvelt umirali u isto vreme, zbog njegove nestašice samo bi jedan mogao biti lečen...

  Manje od deset. Video ih je tuce kako čekaju u Astrogradu, a koliko ih je tek bilo u

  ćelom svetu? Još jedanput, sećanje na one utučene ljubavnike u čekaonici izronilo je da ga proganja, kao što ga je proganjalo tako često u poslednjih nekoliko dana. Možda im on nije mogao pomoći; nikada neće saznati.

  Ali jednu stvar je znao. On je snosio odgovornost od koje nije mogao pobeći. Bilo

  je tačno da niko ne može predvideti budućnost i beskonačne posledice njegovih postupaka. Ipak, da nije bilo njega, do sada bi njegova zemlja možda imala svemirsku

  bolnicu koja kruži iznad atmosfere. Koliko američkih života je imao na savesti? Da li je mogao da prihvati pomoć koju je drugima odbio? Jednom je možda mogao tako da uradi — ali ne sada.

  »Gospodo«, reče on, »mogu sa vama obojicom otvoreno razgovarati jer znam da

  su vaši interesi identični.« (Primetio je da im njegova blaga ironija nije promakla.)

  »Cenim vašu pomoć i napore koje ste uložili; žao mi je što je to uzaludno. Ne —

  nemojte se protiviti; ovo nije iznenadna, besmislena odluka sa moje strane. Da sam deset godina mladi, možda bi bilo drugačije. Sada osećam da ova prilika treba da se 54

  pruži nekom drugom — posebno s obzirom na moju prošlost«. Pogledao je dr Harknesa

  koji se zbunjeno nasmešio. »Imam takode i drugih ličnih razloga, i nema nikakvih izgleda da ću promeniti mišljenje. Molim vas, nemojte me smatrati neučtivim i nezahvalnim, ali ne želim dalje da raspravljam o toj stvari. Još jednom vam hvala i do viđenja.«

  Prekinuo je vezu; i kako su slike dva zabezeknuta naučnika bledele, mir se ulivao

  natrag u njegovu
dušu.

  Neprimetno, proleće se stopilo sa letom. Željno očekivana proslava

  dvestogodišnjice američke nezavisnosti došla je i prošla; po prvi put za mnogo godina, uživao je u Danu nezavisnosti kao običan građanin. Sada je mogao da se zavali u fotelji, i posmatra druge na sceni — ili da ih ignoriše ako poželi.

  Pošto su životne veze bile previše jake da bi se prekinule i to je možda bila njegova poslednja prilika da vidi mnogo starih prijatelja, satima je pomno pratio obe predizborne konferencije, slušajući komentatore. Sada, kada je video svet pod svetlošću večnosti, njegove emocije više nisu bile u igri, razumeo je pitanja i uvažavao argumente, ali već je bio nepristrasan kao posmatrač sa druge planete. Sićušne figure koje su galamile na ekranu bile su zabavne marionete; igrale su uloge u komadu koji je bio zabavan, ali ne više važan — bar za njega.

  Ali to je bilo važno za njegove unuke, koji će se možda jednog dana preseliti na tu

  istu pozornicu. On to nije zaboravio; oni su bili njegov udeo u budućnosti, kakav god čudan oblik ona mogla poprimiti. A da bi se razumela budućnost, neophodno je priznavati prošlost.

  On ih je odvodio u prošlost, kada su kola prošla duž Memorijalnog puta. Dijana je

  bila za volanom, sa Irenom kraj sebe, dok je on sedeo sa decom, pokazujući im poznate prizore duž auto‐puta. Poznate njemu, ali ne i njima; iako oni nisu bili dovoljno odrasli da shvate sve što vide, nadao se da će zapamtiti. Prošavši mramornu mirnoću Arlingtona (opet se setio Martina koji spava na drugom kraju sveta), i, popevši se u brda, kola su prešla svoj put bez napora. Iza njih, kao grad posmatran kroz fatamorganu. Vašington je poigravao i treperio u letnjoj izmaglici, dok ga krivina puta nije zaklonila od pogleda.

  Bilo je mirno na Maunt Vernonu sa svega nekoliko posetilaca početkom +nedelje.

  Pošto su ostavili kola i krenuli ka kući, Stilman se upitao šta bi pomislio prvi predsednik Sjedinjenih Država kada bi mogao videti kakva je njegova kuća danas. Ne bi ni sanjao da ona ulazi u svoj drugi vek još uvek savršeno očuvana, nepromenljivo ostrvo u užurbanoj reci vremena.